Piše: Teodora Škobo
Dok je cela Jugoslavija igrala rokenrol, Kapetan Esid govorio maloj Lini, a noge slušale šta bubanj ima da kaže, “Električni orgazam” je ispisivao istoriju domaće rok muzike. Gotovo pola veka kasnije, jedan od ključnih bendova beogradskog novog talasa i regionalne rok scene obeležava četrdeset godina od albuma “Distorzija” i predstavlja novi, dvanaesti po redu, album “U magli sjaj”.
“Električni orgazam” ostaje jedna od retkih konstanti domaćeg rokenrola. Malo je sastava koji su tako dosledno i dugotrajno oblikovali njegov tok, a osnivač i pevač benda Srđan Gojković Gile kaže da se suština zapravo nije promenila – rokenrol je i dalje njegov pokretač koji ni posle skoro pola veka ne miruje.
Zašto ste album nazvali “U magli sjaj”?
Pesma “U magli sjaj” odmah mi je delovala kao idealna završna numera. Sporija je i drugačije atmosfere od ostatka albuma, pa sam je doživeo kao neku vrstu odjavne špice.
Kasnije sam shvatio da taj naziv veoma dobro opisuje vreme u kojem živimo. Svet se nalazi u nekoj vrsti magle – okružen ratovima, krizama i raznim društvenim problemima, kako kod nas, tako i širom sveta. Međutim, po prirodi sam optimista. Čak i u takvim okolnostima verujem da postoji svetlost na kraju tunela. Taj “sjaj” iz naslova predstavlja upravo tu nadu.
Svaki album je na neki način vremenska kapsula. U njemu ostane sačuvano vreme u kojem je nastajao. Tako i ovaj naslov predstavlja moj pogled na današnji trenutak – svet jeste u magli, ali ipak postoji nešto sjajno prema čemu treba ići.
Rekli ste da su neke pesme sa novog albuma nastajale dvadeset godina. Kako je došlo do toga?
To je povezano sa načinom rada na prethodna dva albuma. Tada smo odlučili da promenimo metod i da svi zajedno gradimo pesme od početka, bez donošenja gotovih ideja od kuće. Taj pristup imao je svojih prednosti, ali i mana. Dobijali smo drugačije rezultate, ali je proces trajao veoma dugo – snimanje se razvlačilo po šest ili sedam godina.
Za to vreme ja sam nastavljao da pišem pesme, ali ih namerno nisam donosio bendu jer smo imali dogovor da radimo isključivo zajedno. Tako se tokom godina nakupio veliki broj gotovih kompozicija i shvatio sam da bi bila šteta da te pesme niko ne čuje. Zato kažem da je ovo na neki način “best of” mog rada poslednjih dvadeset godina.
Novi album Električnog orgazma: U magli sjaj, iza vremena, iza sećanja
Novi album porede sa vašim starijim albumima, poput “Distorzije”. Kako vi gledate na to?
Kao što sam rekao, prethodna dva albuma radili smo na drugačiji način. “U magli sjaj” predstavlja povratak starom metodu rada. Meni je to zapravo jedina prava sličnost sa “Distorzijom”. To nije jedini album sa kojim ljudi porede novo izdanje. Neke pesme ih podsećaju na album “Harmonajzer”, neke na “Zašto da ne?”, a neke čak i na album “Lutka koja kaže ne”. Ipak, svaki album je poseban na svoj način.
Slušao sam “Bitlse”, Dejvida Bouvija, Boba Dilana, “Rolingstounse” – autore koji su se trudili da svaki novi album bude drugačiji od prethodnog. Zato se i sam trudim da ne ponavljam ono što smo već uradili, već da istražujem nove pravce i pokušavam nove stvari. Ipak, autorski pečat uvek ostaje – to je nešto od čega ne možeš potpuno da se odvojiš. Nekome će se dopasti, nekome neće, i to je sasvim normalno. Na kraju, suština je jednostavna: muzika mora da ostane iskrena.
Na albumu gostuje i Anica Dobra, i to na dve pesme. Kako je došlo do ove saradnje?
Ljudi često saradnju sa Anicom Dobrom vezuju za film “Kako je propao rokenrol”. U stvari, saradnja nije direktno počela tada. Mi smo tada bili samo deo iste priče – ja sam radio muziku, a ona je igrala Barbaru. Prava saradnja dogodila se kasnije, na filmu “Crni bombarder”. Pesma koju izvodi u filmu “Svečane bele košulje” postala je svojevrsna kultna pesma. Govorili smo da bi bilo lepo da jednom napravimo nešto novo i sada se sve nekako prirodno namestilo.
Pesma “Gde je Barbara” nastala je iz instrumentalne teme koja se prvobitno zvala “Barbarina tema”, zbog toga je bilo logično da pozovem Anicu, jer je upravo ona bila Barbara. Dogovorili smo se da peva u toj numeri, a kada je već došla u studio, spontano sam dobio ideju da učestvuje i u još jednoj pesmi.
Posle toliko decenija rada, bezmalo 50 godina, šta vas najviše pokreće u pisanju novih pesama?
Vrlo rano sam shvatio da je rokenrol meni najbitnija stvar u životu i da želim time da se bavim celog života. Krenuo sam kao klinac od dvanaest ili trinaest godina. Prvo sam iz tatine kolekcije ploča slušao muziku, a onda počeo da pravim i svoju kolekciju, da idem na koncerte. Iz svega toga proizašla je želja da i sam sviram.
Tokom gimnazije imao sam različita interesovanja i razmišljao sam o nekoliko opcija. Voleo sam da slikam, što se vidi i na poslednjem albumu, ali i na ranijim izdanjima, gde su moji crteži bili na omotima. Zanimala me je književnost, privlačila me je scena, pa sam razmatrao i glumu. Onda sam u jednom trenutku shvatio da u rok bendu mogu da se bavim svim tim stvarima istovremeno – to je objedinilo sva moja umetnička interesovanja. Naravno, muzika je bila i ostala glavna, i upravo me je ona opredelila kao osnovni motiv i pokretač kroz ceo život. To je perpetuum mobile – stalno je zanimljivo, stalno inspiriše i pokreće.
Pre nekoliko godina objavili ste album “Retko svirane pesme”. Da li među njima ima nekih koje su vam posebno drage?
Što se tiče albuma “Retko svirane pesme”, sve te pesme su mi podjednako drage. Međutim, kada se pravi koncertni repertoar, bitno je voditi računa i o tome šta publika želi da čuje. Neke pesme su iz različitih razloga postale hitovi, a neke nisu, iako su po mom mišljenju možda imale isti potencijal.
Kada imaš karijeru dugu skoro pedeset godina, ne možeš svima udovoljiti. Zato je koncertni repertoar kompromis. Upravo zato je ovaj projekat bio prilika da ih ponovo izvučemo iz zapećka, odsviramo uživo i zabeležimo na koncertnom albumu.
Sa “Šarlom Akrobatom” i “Idolima” radili ste album “Paket aranžman”. Da li ste tada mogli da naslutite njegov kasniji uticaj?
Definitivno sam, kada sam prvi put slušao album po završetku snimanja, znao da je reč o veoma dobrom izdanju. Verovao sam da će sigurno pronaći svoju publiku, makar u određenim krugovima, jer to ipak nije bila muzika namenjena širokim narodnim masama. Vremenom je ta ploča izrasla u jedno od najznačajnijih izdanja jugoslovenskog rokenrola. I danas veoma volim taj album, kao i sve što su radili “Idoli” i “Šarlo Akrobata” dok su postojali. Volim i ono što su njihovi članovi stvarali kasnije – Vladine solo radove, EKV, “Disciplinu kičme” i sve ostale projekte koji su nastali iz te scene.
Sa Divljanom ste radili i na projektu “Rokenrol za decu”. Te pesme i danas pronalaze publiku među generacijama koje nisu ni bile rođene kada su one nastale. Da li vas to iznenađuje?
Ne iznenađuje me, jer je to zapravo bila jedna od osnovnih ideja kada smo ulazili u taj projekat. To su bile pesme koje smo Vlada i ja voleli još kao deca, ali su se tada uglavnom slušale verzije koje su pevali Dragan Laković i drugi izvođači.
Ideja je bila da te pesme presvučemo u rokenrol ruho koje je, očigledno, mnogo dugovečnije i koje i danas zvuči sveže određenom broju ljudi. Zato me ne čudi što ih slušaju i novi klinci. Deca su puna energije, a te pesme su snimljene energično, kao pravi rok bend. Mislim da je upravo u tome tajna njihove dugovečnosti, naravno uz činjenicu da su to pre svega bile veoma dobre pesme koje smo samo obukli u novo ruho.
Kako gledate na ovu saradnju i taj period vaše karijere?
To je verovatno moja najvažnija saradnja posle “Električnog orgazma”. Počelo je 1989. kada je Vlada gostovao na mom solo albumu, a zatim su došli dečji albumi, projekat “Vlada, Gile, Piko i Švaba”, pa kasnije i “Old stars bend”. Zajedno smo radili i na njegovom albumu “Sve laži sveta”. To je bio jedan od njegovih najznačajnijih albuma i jedan od najlepših perioda saradnje. Bili smo različiti, ali smo se savršeno dopunjavali. Nikada nismo imali ozbiljne sukobe ili nesuglasice. Ono što ja nisam imao, on jeste – i obrnuto. Zato je ta saradnja funkcionisala toliko prirodno.
Radili ste muziku za filmove, koji su danas kultna ostvarenja. Šta vas je rad na filmskoj muzici naučio o stvaranju muzike?
Voleo sam da radim filmsku muziku, iako sam je radio samo za dva filma. Kao što ste rekli, oba su vremenom postala legendarna, pa se nadam da je tome makar delimično doprineo i moj rad.
Tu je pristup potpuno drugačiji. Navikao sam da radim samostalno, da sam donosim odluke i da odgovaram jedino sebi. U filmu, međutim, muzika treba da podrži emociju koju reditelj želi da prenese gledaocu. Dobiješ scenu i smernicu – tvoj zadatak je da muzikom pojačaš taj osećaj.
To mi je bilo veoma zanimljivo iskustvo jer me je izbacilo iz ustaljenog načina rada. Te situacije te osveže i inspirišu. Uvek se trudim da povremeno izađem iz rutine i pokušam nešto novo.
Još jedna pesma koja se pojavljuje u filmu – “Igra rokenrol cela Jugoslavija” – postala je jedna od najpoznatijih pesama benda. Kako danas gledate na njen uspeh?
To je sigurno najveći hit koji smo napravili i jedina pesma koja je uspela da probije granice publike kojoj smo se prvenstveno obraćali. “Električni orgazam” je oduvek bio bend namenjen ljudima koji vole i poznaju rok muziku, što je ipak ograničen deo publike. Međutim, ta pesma je vremenom dobila mnogo šire značenje.
Korišćena je u filmu “Lepa sela lepo gore”, košarkaši su je prihvatili kao nezvaničnu himnu tokom velikih uspeha reprezentacije, a onda su je preuzele i različite političke stranke. Upravo taj politički deo mi se najmanje dopao, naročito kada su je koristile političke opcije koje mi nisu bliske. Zbog toga smo je tokom devedesetih godina jedno vreme potpuno izbacili sa repertoara i nismo je svirali na koncertima.
Rokenrol i stvaranje jugoslovenske mitologije – I posle Tita Dugme
Koja odluka je najviše odredila put “Električnog orgazma”?
Verovatno ona prva – kada je bend i nastao. Pre prvog koncerta u SKC-u, gde je “Električni orgazam” bio zamišljen kao predgrupa našem drugom bendu, “Hipnotisanom piletu”, morali smo da napravimo novi bend jer nismo imali dovoljno materijala.
Ideja je bila da to bude sporedni projekat, a da glavni bend bude “Hipnotisano pile”. Međutim, publika je reagovala potpuno suprotno. Na “Orgazam” je bila euforija, dok je “Hipnotisano pile” prošlo slabije – deo publike je čak odlazio sa koncerta. Taj trenutak je odlučio sve.
Koja vam je omiljena pesma “Električnog orgazma”?
Teško je izabrati jednu. Iz ranije faze rekao bih “Krokodili dolaze”. Sa albuma “Distorzija” možda ”Kapetan Esid” ili “Ne postojim”. Naravno, i “Igra rokenrol cela Jugoslavija” i “Svečane bele košulje”.
Kako danas gledate na muzičku industriju i položaj rok muzike? Da li rok i dalje ima svoje mesto na savremenoj muzičkoj sceni?
Mislim da definitivno ima. To pokazuje i publika koja i dalje dolazi na takve koncerte. Naravno, rok više nije u svom zlatnom dobu. Danas je sve drugačije. Promenio se način na koji funkcioniše muzička industrija, promenio se način na koji se muzika objavljuje i dolazi do publike.
Nekada nisi mogao da objaviš ništa bez diskografske kuće, morao si da budeš deo sistema. Danas svaki bend može samostalno da objavi svoju muziku na Jutjubu ili striming servisima, bez ikakve diskografske kuće. To ranije jednostavno nije postojalo.
Da li današnji mladi muzičari imaju istu glad i energiju kakvu ste vi imali osamdesetih?
S jedne strane, okolnosti jesu lakše, ali upravo zato postoji ogromna konkurencija. Ako svako može nešto da objavi, onda to svako i radi, pa nastaje prava poplava sadržaja. U takvoj situaciji veoma je teško privući pažnju i izdvojiti se. Zato mislim da je teško porediti ta dva vremena. Energija koju čovek ima kao veoma mlad autor verovatno je ista danas kao što je bila i tada. Ja sam imao devetnaest godina kada smo snimili “Paket aranžman”.
Verujem da su i današnji mladi ljudi podjednako strastveni i posvećeni onome što rade. Razlika je u okolnostima. Možda nekome izgleda da se manje trude, ali zapravo se suočavaju sa potpuno drugačijim izazovima. I dalje postoji mnogo dobre energije među mladim bendovima i ima kvalitetnih novih izvođača.
Izvor: NIN
