Разговор водио: Милош Милојевић
Одмерити шта је реторика и политички пропагандна бука, а шта, насупрот томе, представља чврсто политичко опредељење и најаву деловања насупрот статусу кво представља најтежи изазов за коментаторе прилика у Босни и Херцеговини.
Веће Апелационог одељења Суда БиХ потврдило је ранију пресуду тада председнику РС Милораду Додику на годину дана затвора и шест година забране политичког деловања на позицијама које се финансирају буџетским средствима. Првостепена пресуда Суда БиХ донета 26. фебруара 2025. на коју су Додикови браниоци уложили жалбу тиме је потврђена.
„Ако прихватим њихову одлуку прихватио сам да кршим Устав“, навео је Додик у једном од обраћања по саопштавању пресуде. Нагласио је да по Уставу мандат председника може бити прекинут само оставком или опозивом, а не и судском одлуком. Најавио је и одржавање референдума на којем би се грађани Републике Српске изјаснили о његовој наметнутој смени. Централна изборна комисија, наиме, 6. августа је одузела Додику председнички мандат који је добио победом на председничким изборима у октобру 2022. године.
На судској писарници нема претераних изненађења: користећи се законским могућностима Додик је платио новчану казну у износу од 36.500 конвертабилних марака (упола мање евра) као замену за једногодишњу затворску казну.
Средишње питање целе ствари: које ће бити политичке последице? Да ли је у сукобу између Кристијана Шмита и Милорада Додика, који је отпочео убрзо по проблематичном наименовању високог представника, првонаведени однео трајну превагу или је посреди само још један тактички успех? Какав је шири политички значај процеса против Додика у односу разних чинилаца унутар БиХ, покушали смо да разјаснимо у разговору са Марком Шикуљаком, бањалучким новинаром.
Објаснимо на почетку процесне оквире овог суђења: ко је и за шта судио?
– У овом случају најважније питање је по каквом закону. Суд БиХ је прихватио да суди Додику за непоштовање одлука Високог представника по закону који је донио Кристијан Шмит. Он у канцеларију Високог представника није сјео по процедури која је уобичајена, а нажалост и у 21. вијеку ми морамо напомињати да је ненормално да једна особа октроише законе у некој земљи, којим кривично дјело постаје непоштовање одлука њега самог. Отишли би предалеко ако би сад помињали да се ОХР позива на Бонска овлаштења, која им је дао ПИК, тијело за које нема статут ни друга акта којим се одређује шта могу да раде, већ сами производе оквир у ком раде. Све је то мали дио слике нечега што ја називам “обичајно право у БиХ” које потпуно поништава логику правних система какви постоје у већем дијелу свијета.
Пазите, Валентин Инцко је омогућио формирање власти у ФБиХ одредивши да је 5 трећина од 17, чиме је поништио законе математике, јер протежирана већина није имала довољну подршку у клубу хрватског народа скупштине ФБиХ. Дакле, апсолутно је све онако како се политички актери договоре.
Колико, по вашој оцени, у овој целој контроверзи улогу игра узајамно лично нерасположење између Кристијана Шмита и Милорада Додика а колико је у питању дубље политичко спорење око надлежности и увек битној расподели власти унутар БиХ?
– То је уобичајен западњачки манир да се све персонализује, па испада да уколико ту не би било Додика или Шмита, било би другачије. Тако се негирају дубински процеси који постоје, интереси које нека заједница има и слично. Свако ко има власт трудиће се да му је неко не крњи, као што ниједна заједница не жели да јој права и овлаштења која има буду смањена. Али кад стављате у исту реченицу те двије особе, прва асоцијација ми је да се за Шмита говорило да је дио његовог ангажмана рјешавање хрватског питања, за шта је лобирала и Република Хрватска. Тако је на неки начин перверзно да је на његовој мети Додик, који је сарађивао са ХДЗ.
Шта је следеће што се може десити, какав расплет можемо очекивати?
– Основни проблем код објашњавања ситуације у БиХ некоме са стране, јесте то да су сви прихватили слику Додика који сам о себи сервира, а то је слика некаквог великог бунтовника и борца. Према Српској се сви понашају као да је у питању Придњестровље, гдје Молдавија нема никакву власт и гдје Шериф игра фудбалско првенство јер другачије не може у Лигу Шампиона. Ситуација је сасвим другачија, Додик је кооперативан политичар и дио система. То је био увијек, а већ сада знамо да је прихватио да плати новчану казну којом мијења затворску казну, те је вјероватно у својој глави прихватио то да следећих шест година неће моћи да се кандидује за изабране функције. Мала је вјероватноћа да ће изиграти систем па након избора 2026. постати премијер, мада се до тада може свашта десити.
Оно на шта је стављен фокус након потврђивања „пресуде“ јесте исцрпљивање свих справних средстава, рачунајући и Европски суд за људска права у Стразбуру, што би свакако било добро, те спречавање пријевремених избора који наступају када му се одузме мандат. Заправо, тих годину и нешто до следећих избора су једино поље борбе. Да ли ће се процес некако развући у следећу годину и бити донесена одлука да нема потребе за пријевременим изборима у изборној години.
Идеја онемогућавања избора је такође нешто што повећава притисак на Српску, а можда је неизводива, једино у случају да се направи неки „велики Шавник“ и да се процес развуче до „правих“ избора.
Који пут чека РС до новог председника? Да ли ће бити одржани пријевремени избори? Опозициони чиниоци најављују да у њима неће учествовати а чак се спомиње и могућност опструкције. Ко привремено обавља председничку дужност?
– Технички, Централна изборна комисија би требало да распише изборе, а онда је питање како ће они бити спроведени. Закон каже да ако избори нису завршени на једном бирачком мјесту, читави избори нису завршени. Али ако неко нареди, ЦИК може прогласити предсједника након избора гдје ће се гласати само поштом.
Једна дигресија користити: на локалним изборима 2020. Избори су поновљени у Добоју, јер је СНСД растјерао све опозиционе посматраче са изборних мјеста. Кад се иста ствар поновила на општим изборима двије године касније у Добоју и Зворнику, није се десило ништа, избори су закључени максимално брзо, чак нису ревидирани ни погрешно уписани гласови који су учинили да предност Додика над Јеленом Тривић буде званично већа него што је била.
Што се тиче опозиције, она не наступа јединствено. ПДП је одбацио излазак на пријевремене изборе, док су СДС, Вукановић и Тривић за то да се учествује на њима. Мислим да ПДП квари СНСД план, јер је на основу досадашњих искустава више него извјесно да би СНСД оптужио читаву опозицију за издају и изашао на изборе са својим кандидатом јашући на причи о неправди. И наравно, побиједио убједљиво.
Сада се у домаћој јавности спекулише да странке неће изаћи на изборе, али да су СНСД и ПДП разговарали о консензусу око нестраначког кандидата који ће бити прихватљив за обе стране, а да ће странке тајно водити кампању за њега. Шта ће од свега бити, у овом тренутку је незахвално прогнозирати.
По доношењу првостепене пресуде Додик је најавио широку законодавну иницијативу Скупштине РС. Шта се до сада урадило од тих замисли?
– У овом тренутку се није урадило ништа, јер су бројни посланици на мору, а ових дана су им се придружили и други високи функционери. Читав медијски наступ који је услиједио након другостепене одлуке и одлуке ЦИК је ставио нагласак на изјаве које су ту да побуђују емоције, а не делање. Што се тиче законодавне активности, већ смо толико пута видјели да се сједнице и акти Народне скупштине дешавају не да би производили правна дејства, већ били дио политике подизања улога, који треба да изнуди преговоре са другом страном и некакав компромис. Зато је Народна скупштина понижена јер се њене одлуке не поштују, нити се доносе да би се поштовале.
Најава референдума је још један од парадокса. Након изјаве да би прихватањем да му ЦИК одузме мандат прекршио Устав Српске, Додик најављује референдум на ком ће се народ изјаснити да ли треба да прихвати одлуку ЦИК. Нисам правни стручњак, али сумњам да се може одлучивати да ли ће се Устав поштовати или не.
Додик неће бити хапшен, а врло је изгледно да неће обављати председничку дужност. Да ли ће наставити да делује као председник партије?
– Што се тиче првог дијела констатације, то се односи на откуп казне, али вјероватно је мање познато да се против Додика води још један процес, због ког су настала сва она фама око његовог хапшења. У питању је процес за кривично дјело напада на уставни поредак, и Додик је након дужег неодазивања пристао да се појави пред судом, гдје га је допратио лично шеф обавјештајне службе, након чега је укинуто гоњење. Наводно је Додик очекивао и да ће на другостепеном поступку први процес барем бити враћен на почетак, што се није десило. Исто тако, не можемо вити сигурни да се и овај процес неће поново покренути кад Додик прихвати да сиђе са мјеста предсједника.
У случају вођства партије имамо нешто занимљиво. Казна коју је изрекао Суд БиХ каже да се Додику забрањује политичко дјеловање са позиција које се финансирају буџетским средствима. Нешто раније је Шмит донио забрану буџетског финансирања СНСД и Уједињене Српске због антиуставног дјеловања. Странке владајуће већине у Српској су се овоме супротставиле на изузетно јадан начин, тако што су у мају укинуле буџетско финансирање свих странака.
Уколико овакве измјене закона прођу оцјену уставности, то је заобилазно прихватање Шмитових одлука, а и без тога, ако Шмитова забрана финансирања важи, онда Додик нема препрека да буде на челу СНСД. Ако је ово све планирано, онда заиста живимо у матриксу гдје се води рачуна о сваком детаљу, на примјер да Додик одржи СНСД на окупу, да му се не деси Косор-Санадер сценарио.
Додик је овај судски процес повезао са ширим међународним деловањем. Шта је заправо познато о његовим политичким везама са израелским и мађарским вођством? У једном тренутку деловало је да после посете Израелу његова ствар стоји нешто боље него раније?
– Оно што је важно у односима са Мађарском јесте да ЕУФОР у БиХ има три компоненте, мађарску, аустријску и турску. Осим сличности поставке са историјским актерима, намеће се нешто другачија подјела ко је ком народу „ментор“, односно да су први пут на овим просторима позитиван фактор за Србе. У неком ширем стратешком погледу, Српска као земља са вишком електричне енергије је пожељан партнер Мађарској која жели стабилно снабдијевање и учешће у потенцијалним енергетским пројектима, тако да се ту види јасан интерес обе стране.
Што се тиче Израела, да, дјеловало је да је Додику кренуло боље након посјете тој земљи, иако је у први план избио ексцес на конференцији у Јерусалиму. Након тога је услиједило његово опирање привођењу, повећање плата у јавном сектору, нарочито полицији, иако је прије тога дјеловало да постоји велики проблем са ликвидношћу. Вјероватно и наде које полаже у нову америчку администрацију воде преко Израела. Простор постоји, али је потребно вријеме, а Додик као добар тактичар а очајан стратег у ситуацији је да му треба брзопотезни резултат.
