Piše: Marko Lakić
Svi gradovi sa metroom bi podzemnu infrastrukturu pretvorili u skloništa. To su prvi naučili Britanci u Drugom svetskom ratu, za vreme nemačkog bombardovanja. U novembru 1983. godine premijerno je emitovan film „Dan posle”. Film koji prilično verno prikazuje nuklearni udar i njegove posledice na grad Lorens u Kanzasu završava se porukom: katastrofalni događaji koje ste videli su manje strašni od razaranja koje bi usledilo u slučaju punog nuklearnog napada na Ameriku. Ovih dana taj film je ponovo postao aktuelan. Stigao je do vrha top-lista u Americi i Evropi. Kritičari kažu da on i posle četiri decenije nije izgubio na važnosti poruke koju je poslao. Štaviše, Si-En-En tvrdi da je taj film promenio tok hladnog rata. Posle njega, svet je shvatio kakva strašna sudbina bi mogla da ga zadesi.
U nuklearnom ratu nema pobednika. Preživeli bi pozavideli mrtvima. Oni koji bi izbegli vazdušni udar od kojeg pucaju pluća, toplotu od koje ljudsko telo isparava, vatru i na kraju radijaciju, suočili bi se sa nedostatkom pijaće vode, hrane, lekova. I hladnoćom koju bi donela nuklearna zima. Zbog prašine i gareži koju bi nuklearne eksplozije podigle u gornje slojeve atmosfere, sunčevi zraci ne bi moli da dođu do površine zemlje i pokrenu fotosintezu. Nastupila bi nuklearna zima. Sve gore od goreg.
Povratak stoke sa planina u Švajcarskoj je turistička atrakcija
Evropa, Amerika i naravno Rusija ponovo bi mogle da pogledaju „Dan posle”. Možda on ohladi usijane glave koje uporno dolivaju ulje na vatru, jer klasični rat u Ukrajini očigledno nije dovoljno krvav. Sve češće se govori o trećem svetskom ratu, nuklearnom sukobu, balističkim raketama, prljavim bombama…
Na „Reditu” je jedan Belgijanac pitao gde može da se skloni u slučaju atomskog sukoba. Kako je zaključio, centar Severnoatlantske alijanse se nalazi u njegovoj zemlji, tu su i skloništa za američke atomske bombe, tako da će se Belgija verovatno naći na udaru ruskih raketa.
Nemačka vlada je zbog toga prošle sedmice počela popis bunkera i prostora koji bi mogli da posluže za zaštitu stanovništva. U pripremi je aplikacija koja će korisnike uputiti do najbližeg skloništa.
Stanovništvo u Švedskoj je dobilo priručnik kako da se pripremi za slučaj rata. Da pripreme novac koji je dovoljan za nedelju dana, da nabave baterije za radio-aparate, obezbede lekove i hranu koja može dugo da stoji, da se ne pokvari. To su testenina, orašasti plodovi, konzervirani gotovi obroci.
U Velikoj Britaniji je aktivirana mapa sa spiskom skloništa. Kako se navodi, to nisu skloništa kao iz filmova, ali mogu da posluže kao zaklon. Ucrtana su skloništa u okolini Londona, Plimuta, Kardifa, Brajtona. Tu si i Birmingem, Liverpul, Mančester, Edinburg, Glazgov, Belfast. Reč je o civilnim bunkerima jer na mapi nisu označene baze gde su stacionirane britanske i američke nuklearne podmornice.
Na starom kontinentu najbolje stoji Švajcarska. Ona od 1963. godine ima zakon po kome svaki izgrađeni objekat mora da ima i prostor koji može da posluži kao sklonište. Švajcarska strategija je da obezbedi najmanje jedan kvadratni metar skloništa po stanovniku.
Radikalni zaokret: „Izuzetni“ Švajcarci okrenuli Evropu dodatno – udesno
Ali nije sve tako sjajno u zemlji Alpa i satova. Prilikom izgradnje tunela Zonenberg kod Lucerna, taj objekat je dodatno opremljen da posluži kao sklonište za čak 20.000 ljudi. Koliko je poznato, to je najveće sklonište na svetu, koje ima čak i zatvor. Ali tokom prve i jedine vežbe koja je trebalo da pokaže funkcionalnost objekta, pojavio se niz problema. Proces zatvaranja vrata debelih jedan i po metar i teških 350 tona, trajao je satima. Na kraju, ulazi su zadihtovani tek posle puna 24 časa. Za razmeštanje 20.000 kreveta bila su potrebna tri dana, a pri prijemu osoba sa spiska za smeštaj u skloništu stvarala se velika gužva. Zbog toga je kapacitet smanjen na 17.000 osoba, da bi na kraju ideja smeštaja u tunelskim cevima potpuno odbačena. Sa 17.000 broj je sveden na 2.000 pripadnika civilne zaštite koji bi se smestili u poprečnim cevima.
Finska primenjuje zakon po kome svaki objekat veći od 600 kvadratnih metara mora da ima sklonište za zaštitu od nuklearne, hemijske i biološke opasnosti. Sličan zakon ima i Norveška. Sklonište mora da ima svaki objekat veći od 1.000 kvadratnih metara.
Svi gradovi sa metroom bi podzemnu infrastrukturu pretvorili u skloništa. To su prvi naučili Britanci u Drugom svetskom ratu, za vreme nemačkog bombardovanja. Tu logiku su preuzeli i sa druge strane Atlantika. U slučaju Njujorka metro može da posluži kao zaklon od vazdušnog i vatrenog udara. Ipak, metro mreža na Menhetnu je plitka i ima problem sa poplavama.
Moskva je poznata po metrou koji je od početka pravljen tako da može da posluži za prijem velikog broja građana. Moskovski metro je dubok i ima sisteme za hermetičku izolaciju od spoljnog sveta. Najdublju metro mrežu na svetu ima Sankt Peterburg, sa prosečnom dubinom od 60 metara. Kijev ima stanicu na najvećoj dubini – Arsenalna, koja je 105,5 metara ispod površine zemlje.
Amerikanci kao nacija vode u broju privatnih skloništa. Od pedesetih godina u mnogim dvorištima širom Amerike su izgrađena porodična skloništa. U početku su to bili priručni materijali i prosta rešenja koja su pružala osnovni zaklon. Vremenom je to preraslo u ozbiljan biznis, koji obrće stotine miliona, pa i milijardi dolara. Po principu, koliko para toliko i muzike, Amerikanci mogu da kupe preuređene brodske kontejnere, namenski napravljena skloništa ili bivše raketne silose koji su preuređeni u prave podzemne palate.
Mračne tajne „neutralnosti“: Zašto Hitler nije pokušao da napadne Švajcarsku?
Zaštitu od udarnog talasa i vatre može da obezbedi i običan jarak. Ali za zaštitu od radioaktivnih padavina i zračenja potrebno je dodatno obezbeđenje. Američka Civilna zaštita i Inžinjerijski korpus vojske SAD su tokom hladnog rata definisali da su skloništa od radioaktivnih padavina namenjena da maksimalno umanje izlaganje i štetni uticaj padavina koje nastaju nakon nuklearne eksplozije. Materijal koji bukvalno isparava usled ogromne energije u vatrenoj lopti apsorbuje neutrone i postaje radioaktivan. Kada kiša kondenzuje tu materiju, ona se pretvara u prašinu i pada na zemlju. Prva 72 časa su najopasnija i tada treba izbegavati izlazak na otvoreno. Svaka zaštita je dobrodošla. Najbolje je olovo, odgovaraju i beton, gvožđe, aluminijumska folija. Čak obična, ali utabana zemlja u sloju od najmanje jednog metra. Treba izbegavati vrata i prozore, jer se gama, odnosno iks zraci pružaju pravolinijski.
Ipak ono što nijedno sklonište ne nudi jeste rešenje za dalji život na zemlji. Odgovor na to moraće da pronađe tri odsto nemačke populacije koja će dobiti mesto u bunkerima i skloništima. U Austriji taj broj doseže do trećine populacije, u Finskoj 70 odsto, Švedskoj 81 procenat dok u Švajcarskoj on iznosi neverovatnih 114 osto, jer ona danas ima 374.142 bunkera.
Zaštita u slučaju atomskog napada u SFRJ
Na prostoru bivše Jugoslavije najpoznatiji objekat koji je napravljen za slučaj atomskog rata bio je podzemni aerodrom u Bihaću. On je navodno mogao da izdrži direktan nuklearni udar i nastavi nesmetano da radi. Uz pet pista on je imao i četiri ulaza za podzemne galerije iz kojih su direktno poletali „migovi 21”.
Poznat je i bunker u Konjicu. To je pravo atomsko sklonište koje je trebalo da primi vrh SFRJ u slučaju nuklearnog rata. Taj objekat ima autonoman sistem za prečišćavanje vazduha, voda je dovedena direktno iz Neretve i sve radi i dan-danas.
U centru Ljubljane, ispod Kongresnog trga, nalazi se podzemna garaža koja je izgrađena tako da može da posluži kao sklonište za građanstvo. Njegovu namenu otkrivaju teška vrata na ulazu u objekat.
Slični objekti postoje i u Zagrebu. Ispod Trga Josipa Langa, u centru starog dela grada, nalazi se garaža koja može da se pretvori u sklonište. Još jedan takav objekat je ispod Kvaternikovog trga. Ispod Gornjeg grada u Zagrebu ustaše su za potrebe vlade NDH 1943. godine izgradile sistem tunela Grič. Kompleks ima šest ulaza i navodno može da primi do 5.000 osoba.
Izvor: Politika
