Piše: Tatjana Lazarević
Otuđena, od naroda odrođena srpska vlast bije odsutnu bitku — kako da zadrži moć koju gubi, kako da povrati strah koji je ove godine nestao.
Olujom propagande i ogoljene represije, srpska vlast održava se na čeličnoj žici.
U represiji, na nju nisu imuni ni oni koji postradavaju. Polu-informacije ih pogode poput navođenih raketa. Kao novinarka sa Severa Kosova, tome sam svedočila iz prve ruke.
Oni koji su terorisali Srbe na Severu Kosova danas terorišu ostatak Srbije – u preostalim slobodnim medijima o ovome se piše kao razgolićenoj istini.
Kada su sa kapuljačama razbijali kutije na centralnom biračkom mestu u Mitrovici, Savamala se još nije dogodila, a beogradska elita se utrkivala s Briselom u odobravanju nove vlasti. Za to vreme mi smo, zaprepašćeni, po prvi put od ’99, na svojim ulicama gledali u lica visokih policijskih zvaničnika iz Srbije kako slobodno šetaju, naočigled međunarodne zajednice — sa ciljem, gle ironije i tuge, da zastraše i disciplinuju sopstvene sunarodnike.
Kada je jedan od trojice kandidata za gradonačelnika Severne Mitrovice, Dimitrije Janićijević, ubijen usred kampanje, a drugi – Oliver Ivanović – zatvoren pod optužbama za ratne zločine, u Srbiji i Briselu su aplaudirali demokratičosti izbornog procesa — istom onom koji će četiri godine kasnije biti odstreljen.
Kada je srpska vlast, protiv volje lokalnih Srba na Severu, integrisala službu po službu Republike Srbije u kosovski sistem, a kroz kolaboraciju i kohabitaciju Srpske liste i vladajućih albanskih partija uspostavila monopol nad zastupanjem interesa srpskog naroda na Kosovu, i kompromitacijom ugrozila održivost njegovog postojanja i identiteta, beogradska elita je optuživala upravo Srbe na Kosovu da ugrožavaju položaj Srbije.
Sinanović: Kiš i Amfilohije ili o jednoj izbledeloj fotografiji
Raskopavanje trotoara i trgova, zazidavanje terasa i prozora divljim objektima — dešavalo se „tamo dole“. „Tako vam i treba“, poručivali su nam.
Barikade na Severu i beli šatori na magistralnim putevima delu javnog mnjenja u Srbiji služili su za podsmeh, više nego što je bilo sluha za dvostruki jaram u koji je uhvaćen ostavljen i oslabljen srpski narod na Kosovu.
Paljenje automobila i lokala, osim što je izazivalo zgražavanje, služilo je kao dokaz imuniteta prestonice na divljaštvo.
A sve ovo predstavljalo je potvrdu stava da je krajnje vreme da se Srbija oslobodi „kosovskog balasta“.
Od kapuljača do šatora — glavni projektant, žao mi je, ipak je sedeo u Beogradu.
Nije bilo realno očekivati da stotinjak hiljada Srba na Kosovu digne glas protiv jednog tlačitelja, dok ga drugi sve jače podjarmljuje, ugrožavajući mu i nacionalni identitet, osim ljudskih prava.
Ako šest miliona Srba dozvoli da u srcu prestonice beli čadori pretvore njihovu kulturu, istoriju i suverenitet u vašar i buvljak, ako prostor besprekornog komandanta elitnog odreda koji čuva Srbiju, bude pretvoren u teren za odstrel glinenih golubova — nije viteški da se posle deceniju, i dalje traži krivac među Srbima na Kosovu, već je viteški prigrliti svog brata u postradanju.
Izvor: KoSSev
