Убилачки напади Хамаса довели су питање идеју да ће јеврејска држава бити најбезбедније место за Јевреје

Аутор је професор историје на универзитету Колумбија
Након масакра 7. октобра који је починио Хамас, свега неколико одговора је било уочљивије од жуте звезде коју је носио израелски амбасадор у Уједињеним нацијама Гилад Ердан. Протестујући против пасивности Савета безбедности пред лицем злочина, он је експлицитно призвао сећање на ранију генерацију европских Јевреја под нацизмом. Оно што чини овај гест толико провокативним јесте оно шта казује о стању свести у данашњем Израелу, у време када изгледа да се међународно јавно мњење окреће против Израела.
Готово опипљив шок који је изазвао Хамасов напад делимично одражава опсег, брзину и брутални карактер убијања: то је готово извесно био највећи губитак цивилних живота у Израелу у једном дану још од независности. Ипак, жестина израелског одговора не може бити објашњена само бројевима, не чак ни непосредним и запрепашћујућим утицајем приказа пустошења. Ерданов потез преноси осећај рањивости који је без преседана и који може бити схваћен тек у историјском контексту.
Као политичка идеја, ционизам потиче тек с краја 19. века, и било му је потребно време да постане доминантна политичка снага. Многи Јевреји били су склонији идеји асимилације, и жестока антиционистичка струја постојала је посебно у оквиру јеврејског социјалистичког покрета. Током дуго времена чак и они Јевреји који су били склони емиграцији нису ишли у Палестину.
Успон деснице у међуратној Европи учинио је ционизам уверљивијом идејом, али кључна прекретница наступила је доста касно, када су Билтморским програмом из 1942. године амерички Јевреји подржали позив на неограничено исељење у Палестину. После Другог светског рата, постепено сужавање могућих исељеничких дестинација помогло је ционистичкој ствари. Исто тако је помогла државна независност након које се становништво нове државе брзо удвостручило захваљујући усељеницима из арапских држава и из источне Европе. Након рата, деловало је да су догађаји потврдили веродостојност ционистичке тврдње да је јеврејска независност исправан одговор на антисемитизам.
Ниједна од израелских безбедносних криза у наредним деценијама није фундаментално довела у питање ционистичко уверење да је најбезбедније место за Јевреје њихова сопствена држава. Због одбијања арапских суседа да је признају, држава је постајала у ономе што је било перманентно ратно стање. Ипак, догађаји из 1967. показали су израелску војну супериорност у конвенционалном сукобу. Његов главни (и никада разрешени) проблем био је како претворити добитке на бојном пољу у трајни мир.
Рат из 1973. године био је жешћи, али је исход био исти, а геополитичке последице по Израел још повољније: совјетски утицај је ослабио, америчка хегемонија се проширила широм Блиском истока и Израел је све више уживао специјални однос са Вашингтоном.
Сви ови сукоби су били војни и у њима су израелске цивилне жртве биле малобројне. Оне су се повећале посебно од Друге интифаде између 2000. и 2005. године, али израелски полицијски надзор и репресија одржали су их у политички прихватљивим оквирима (палестинских жртава је било више али оне нису имале међународне последице). У последњих неколико година изгледи за мирну нормализацију израелских дипломатских позиција изгледали су дохватљивији него икада раније.
Ништа, укратко, није припремило Израелце за напад који је њихову државу показао неспособном да спречи убистава и отмице обичних грађана у размерама које су посведочене 7. октобра. Можда по први пут од стицања независност, он је суочен са нападом који доводи у питање основну премису ционистичког сна: да ће јеврејска држава бити најбезбеднији дом Јевреја.
Ерданов чин сведочи о запањујућој перспективи која се отворила. Првобитно ношена на руци беспомоћних Јевреја у Европи под немачком окупацијом, жута звезда им је напетнута од режима који је био посвећен њиховом уништењу. Човек који је одабрао да је носи у Њујорку прошлог месеца, с друге стране, представља саму државу која је требало да одговори на овај усуд: његов гест изгледа да доводи у питање да ли је она у томе успела.
Оно што овај гест чини још више запањујућих јесте да почива на имплицитном поређењу моћног Трећег Рајха, континенталног хегемона и индустријски и војно најнапредније европске државе тог времена и Хамаса, милитантне организације која контролише мајушну, пренасељену територију, где две трећине становника живи у сиромаштву и већини преживљавање зависи од међународне помоћи. Да тако релативно мали и слаб противник може да изазове ову врсту реакције говори колико дубоко допире криза поверења у самом Израелу. Време ће показати да ли је била оправдана.
Превео: М. М. Милојевић