Прича има структуру вица и расплет је као у вицу: Мрачни господар Саурон полегнуто сједи у студију и ћаска са популарним америчким ток-шоу политичким коментатором и ТВ водитељем који га запиткује о сукобима у Средњој земљи: „Па знате како” – одговара му овај – „…ако ми дате пола минуте или можда минуту казао бих Вам нешто кратко о 1169. години дрвећа када се родио узвишени краљ Феанор, син Финвеа и Миријеле, који ће исковати три драгуља који су се звали Силмарили…”.
Јасно, у питању је једна од бројних варијација интернет досјетки које пародирају првих тридесетак минута разговора Такера Карлсона и руског предсједника, Владимира Путина, током историјског интервјуа који је, на друштвеној мрежи Х, за само три дана по објављивању одгледало скоро 200 милиона људи. Путинов получасовни пролазак кроз сложену историју Русије и сусједних земаља и њихове још сложеније односе – рекло би се прилично атипичан приступ проблему – мотивисао је лавину мимова који готово карневалски, као у комедији ситуације или некад готово до нивоа бурлеске, изокрећу суштину случаја.
Такер Карлсон тако, у једној варијанти поставке, првог човјека Русије пита о Минском протоколу, а овај му, цитирајући почетак најпознатијег америчког романа, одговара: „Зовите ме Ишмаил. Пре неколико година – свеједно баш колико – имајући мало или нимало новца у кеси, а немајући ничег нарочитог што би ме занимало на копну, наумио сам да мало пропловим морем и видим водени део света…” – у једној другој варијанти, премиса је научнофантастична, ту су неки Стормтрупери или Звезда смрти, на Такерово питање о Сјеверном току, или БДПу, или изборима који се ближе, одговара Дарт Вејдер: A long time ago in a galaxy far, far away… Спајајући готово диспарантне јединице, од „Моби Дика” до „Ратова звезда”, или од Пунских ратова до сумерско-акадске цивилизације и древног Урука или, трагом теорије еволуције, до хоминида и њихових фосила старих седам милиона година, са савременим политичким тренутком, интернет култура је можда кроз хумор, третирала и феномен па и проблем историзма у новом времену.
Историјска кретања
Уколико, наиме, апстрахујемо могуће и врло вјероватне поводе и науме Путинових савјетника, па и самог Путина, који јако добро знају за снагу и значај историзма рецимо на Блиском истоку и на историјске мотиве, који су једна врста покрића за макар један текући сукоб у коме – управо на бази позивања на историјско право – партиципира макар један амерички савезник, али и на вишемиленијумску традицију барем два америчка супарника (Кине и Персије, тј. Ирана) и нека њихова неријешена питања, остаје занимљив аспект утицаја прошлости на (гео)политичку савременост.
Занимљиво је – кад разматрамо суштину историјских кретања, природу историографије и потешкоће при реконструкцији историографских факата – једно мјесто у Пекићевој сотији Како упокојити вампира. У првом од 26 писама које његов јунак Конрад Рутковски, професор средњовјековне историје на Хајделбергу, пише свом пријатељу Хилмару Вагнеру (такође историчару) дата је концизна, наравно субјективна и то из угла прилично необичног јунака али опет занимљива, критика незгодног својства историје која имплицира да суштина прошлости – ма колико посвећено за њом трагали – често остаје нејасна и неухватљива:
„Чему се заваравати, Хилмаре. Ни најбољи међу нама никад не доспевају даље од мање-више савесне реконструкције историјских чињеница. А историјске чињенице су шкољке из којих је време извукло бисер. Упркос најобилнијој грађи, ми нисмо кадри да рестауришемо њихову срж, већ само суву и мртву љуштуру, остављајући изван сазнања и осећања све што се стварно збивало под тим енигматским шифрама прошлости, па ма то имало најсуровије облике патњи, искушења и смрти, а што, тек сад увиђам, чини једини релевантан садржај праве историје која никада неће бити написана.”
Оно што је за Пекићевог јунака једино релевантно језгро историографије, дакле најчешће недокучив садржај који се опире реконструкцијама – битан не само за разумијевање прошлости него и за данашњицу, из перспективе савремености, политике, очито и популарне културе – функционише као поље неодређености. Сфера у којој садашњост, својим интерпретацијама, неријетко и учитавањем значења у околности које су прошле (па не могу да се – жаргонски срочено – бране) више утиче на историју него историја на садашњост.
Значај историје
Када је Владимир Путин узео да говори о Кијевској Русији, Московској кнежевини и Рјуриковичима, и када је мотивисао оне силне микро-културолошке досјетке којима је Ричард Докинс дао име „мим”, мени је на памет пао Захар Прилепин. Он се, наиме, у својој полемичкој прози Није туђи рат, један дан – једна година (код нас у издању Самиздата Б92, 2016) вјероватно једној од најбоље написаних књига о руско-украјинском политичком питању скоро деценију прије предсједника Руске Федерације, да би објаснио сложеност конфликта, послужио отприлике сличном стратегијом.
Кренуо је тада, дакле међу првима, најцјеловитије и прилично смислено, ab ovo – такав је и пролог његове књиге, Прилепин објашњава зашто почиње од почетка: „Почећемо, могло би се рећи, издалека (заправо – нећемо, почећемо од оног што нам је при руци). Стара руска књижевност је пребивала у вртлогу свете историје (…) догађаји из Новог завета доживљавани су као дешавања – овде, сада и сваки пут – наново. Тако смо почели да доживљавамо своју историју. Тако је и наша историја почела да доживљава нас. Неко каже да је то зачарани круг, па добро, нека је и круг али то није ћорсокак. То је вртешка руске историје која нам никад неће досадити.”
Прилепин, очигледно, разумије слично што и Пекићев јунак (или приређивач његових писама који повремено интервенише у тексту) – „права историја”, са свим својим пољима неодређености, дјелује реверзибилно, не доживљавамо само ми њу већ и она нас. Код Пекића се она антропоморфизује и постаје вампир, код Прилепина се неухватљива суштина прошлости компензује ухватљивом: духовност и култура – зато он не почиње само од деветог вијека и Рјуриковича; Игора, Олега, Свјатослава итд. (мада почиње и од њих, и то таман у Путиновом маниру: „Углавном, у пет речи, гледајте како је све било…”) него и од Новог завјета, преко Слова о полку Игорову, Остромировог јеванђеља, Андреја Рубљова и његових икона све до, наравно, Гогоља чији Виј, у Прилепиновој поставци, добија лик Петра Порошенка, тијело Јулије Тимошенко, очи Олега Тјагнибока итд. Пекић и Гогољ – вампир и виј.
„Замислите сад Џоа Бајдена како 30 минута говори о историји Сједињених Америчких Држава…” – поентира понеки Х коментатор на Западу коме се Такеров интервју са Путином допада, коментатор који је легитимна публика и који, до овог интервјуа, можда није имао прилике да чује оно што је, можда чак и површно упућеном посматрачу из овог нашег дијела Европе, већ постало опште мјесто. „Враћа нас у прошлост и у мрачни средњи вијек” – пише други Х коментатор у жељи да буде прогресиван – „(…) мрачан је твој ум” – мисли у себи трећи док га чита. Мени, усред тог онлајн хаоса и колективне хистерије, на памет пада Дејан Медаковић, чији лик смирује ствар, и оно његово: „Не плашите се историје! Није историја та која вуче унатраг и кочи напредак. Не окива нас заблудама и глупошћу. Она није нешто што је заувек предато забораву. Историја значи управо супротно: њена је дужност да упућује на садашњицу, да непрекидно и непоткупљиво опомиње на будућност!”.
А кад – из угла припадника народа коме је прошлост прилично важна и који има своја неријешена питања, она која га крваре и боле – феномен историзма, популарне културе и политичке савремености, осмотримо са стране, вјероватно би реактуелизација значаја историографије требало да радује: она, наиме, неминовно и плодоносно, даје нове перспективе. Наше је како са њом да се носимо, и како за њу да одговарамо, па и за мјеста неодређености која – поново из угла народа чија је прошлост дубоко смислена, карактер митотворан, а култура довољно кременита да посједује и „Бановић Страхињу” и Богородицу Љевишку – није тешко надомјестити.
Стефан Синановић
Извор Нови Стандард
