Државе редовно врше интервенције на тржишту у доба криза. Капиталистичко уређење пролази кроз цикличне кризе које су изазване различитим структурним факторима у зависности од етапе развоја капитализма у датом тренутку.
Различити геополитички конфликти такође могу изазвати економске кризе у условима високе међузависности као што је данашња. Нарочито, ако се ти сукоби накалеме или управо избију због претходних кризних ситуација као што је пандемија.
У позадини се налазе и политике централних банака које су и саме делимично биле одговорне за појаву високе инфлације. На пример, инфлација у САД је започела због превелике емисије новца за који се очекивало да ће бити апсорбован постковидним економским растом и није почела ратом у Украјини.
Проблеми у Европи су прешли у акутну фазу управо због рата и драстичног сужавања обима европско-руских економских односа. У западноевропском дискурсу о овим проблемима се расправља са различитих становишта, док се на Балкану о томе говори на нивоу епике – „долази нешто велико, не знамо тачно шта, али биће јако велико и грозно и само вас велики вођа може спасити“.
Делимично је за овај праисторијски додолски дискурс одговорна и превише етатистичка економска свест просечних становника Балкана која се може свести на мим поштапалицу „држава дуради нешто“. Заправо, оно што држава треба да уради јесте да избегавајући сукобе са својим суседима и стварајући законске оквире омогући прилив капитала и раст економије.
Држава не треба да буде главни послодавац, држава не треба да измишља непотребне социјалне послове, држава не треба да буде власништво владајуће партије чијим се ресурсима купују гласови и држава не треба да буде левак у који се непрестано сипа нектар идентитетског популизма који од ње саме чини губавца на међународној арени.
Довољно је погледати Босну и Херцеговину, која је по свим показатељима најсиромашнија земља целе Европе, па схватити како не треба мислити и деловати. Држава треба да изађе из оквира омогућивача економског раста само у оним случајевима који представљају нови круг кризе капитализма, када тржиште не може само да функционише и када геополитички интереси узимају примат над економским.
Балканско схватање државе као истовремене алајбегове сламе, која је ничија, а свачија, и неке врсте социјалног банкомата који служи као безбедносна мрежа за све грешке у животу појединца, чини саму државу, то јест њену политичку класу, мање одговорном и корумпиранијом. Отуда грађани не протестују када супермаркети направе вештачку несташицу млека да би подигли цене у договору с државом, али се обраћају држави за помоћ када им станодавци подигну месечну кирију.
Детињаста очекивања грађана од државе шаљу њеној политичкој класи сигнале да са децом и има посла, па се према њима патерналистички и, често, грубо односи. Рационални и одговорни грађани организују сопствени живот у складу са равнотежом својих интереса и жеља, а држави испостављају рационалне захтеве када њена политичка класа прави грешке.
Александар Ђокић
