Да ли у Србији заиста дува „ветар промене“? Тешко је рећи, оцењује лист „Noje cirher cajtung“, иако је Вучићев легитимитет најжешће доведен у питање откако је на власти. Код режима се, пише лист, примећује нервоза. „Да ли у Србији дува Wind of Change“, пита се, поводом масовних протеста, угледни швајцарски лист Noje cirher cajtung. У коментару се наводи да је, после шока и туге због два масовна убиства, „у многим Србима прокључао бес“. „Он је најпре био усмерен против медија и скандалозног извештавања које бесрамно износи приватне детаље о починиоцима и жртвама. Но, у Србији је критика медија уједно и критика режима“, наводи лист. „Јер, медији (осим неколико важних изузетака) нису актери јавности, већ инструменти апарата моћи.“
„Протести, шетње и стална окупљања управо стварају оно што је Србији много године недостајало: нову јавност“, оцењује у том коментару Андреас Ернст, познавалац Балкана и ранији дугогодишњи дописник из Београда. „Код многих демонстраната осећа се олакшање, чак еуфорија. Тихи бес и приватна фрустрација на протестима се претварају у свест да је човек део широког покрета. Наједном промена делује замисливо“, пише у тексту.
Но, да ли стварно дува „ветар промене“? Тешко је рећи, оцењује лист, иако је Вучићев легитимитет најжешће доведен у питање откако је на власти. „Вучић је ученик Виктора Орбана и примењује његове рецепте: (скоро) апсолутна контрола медија, кршење принципа поделе власти и, кроз партију, изградња клијентелистичке мреже која сеже до последњег села. Уз то – умерени привредни раст захваљујући инвестицијама из ЕУ“, пише Ернст. Сада се код режима примећује одређена нервоза, додаје се у коментару, уз подсећање да је Вучић напустио чело партије и да су могући ванредни избори. „Најпре је вређао демонстранте као хијене, упозоравао на обојену револуцију, а у следећем трену је позивао на дијалог.“
„Истовремено су медији конфронтацију са Косовом стилизовали у претњу од националног значаја, по ко зна који пут се шире гласине о плановима за убиство Вучића. Ипак, чини се да председниковим израелским спин-докторима полако нестаје идеја“, пише Noje cirher cajtung. Лист наводи да иду летњи одмори, који су за Србе „светиња“, те да то говори да би масовност протеста могла да спласне. Питање је да ли међу демонстрантима и опозицијом има довољно талентованих „политичких предузетника“ који би „енергију и бес улице преточили у покрет и поставили политичку агенду“.
„Баш као у Мађарској, и у Србији је енормно тешко добити изборе против државне странке и њеног апарата. Етапни циљ би могло да буде освајање највећих градова, Београда и Новог Сада“, наводи Ернст, подсећајући да је из урбаних центара кренуло и круњење режима Слободана Милошевића. „Протеклих седмица многи грађани Србије по први пут су могли да замисле да се ближи крај Вучићеве ере“, пише циришки лист на крају: „Још увек важи да у Европи сваки аутократа има рок трајања.“
Американци хоће Србију на страни против Русије
„Србија важи за савезника Русије на Балкану. Ипак, последње изјаве председника Александра Вучића сеју сумњу у то“, пише угледни Франкфуртер алгемајне цајтунг. Ту се мисли на „индиректну потврду“ Вучића да је тачно писање Фајненшел тајмса према којем оружје из Србије навелико завршава у арсеналу украјинске армије. Тај амерички лист позвао се на тајне документе према којима Београд наоружава Украјину.
Вучић је пак рекао како „нема сумње“ да је могуће да део српског извоза оружја завршава у Украјини, премда је негирао да се оружје тамо шаље директно. Индиције о таквом слању наоружања наилазе на велику пажњу, пише Франкфуртер алгемајне. Јер: „Једва да у Европи има државе у којој власти, медији и већина јавног мњења имају толико разумевања за руску агресију против Украјине, као што је то случај у Србији.“
Лист подсећа на извештаје из марта, према којима је око 3.500 пројектила српске производње за вишецевни бацач „Град“ завршило у украјинској војсци. Тада је Москва изразила „дубоку забринутост“, а Вучић је као „ноторну лаж“ демантовао да се Украјина циљано наоружава. Но званичници у Београду нису искључили могућност да муниција и оружје преко трећих земаља завршавају у Украјини.
Франкфуртски лист истиче да се Вучић у разговору за Фајненшел тајмс „трудио да умањи значај својих контаката с Владимиром Путином, којима се иначе код куће често хвали“. Рекао је да се нису ни чули дуже од годину дана.
Лист оцењује да и изјаве Кристофера Хила, америчког амбасадора у Београду, указују да су недавне оштре америчке критике на рачун Приштине повезане с тим што „Сједињене Државе по сваку цену желе да позиционирају Србију против Русије и стога подржавају Вучића“. Хил је, наиме, рекао да је Украјина тренутно важнија од свих других тема у Европи и са су у том послу сви неопходни – очито мислећи на Србију.
Н. Рујевић
Извор: DW
