Пише: Марјан Чакаревић
Вероватно је мали број данашњих поштовалаца магичног опуса Зорана Ћирића који памте његове ране песничке књиге. Упркос сразмерној наклоности тадашњих уредника и критичара (нпр. Бранкова награда за прву књигу), Магични заправо никада није доживео славу као песник. Радикалан и нежан, учен и духовит, стилски разбарушен и минималистички сведен, Ћирић се у својих шест песничких књига са почетка уметничке каријере (од прве Рио Браво из 1990. до последње Песме о занатима из 1997) превасходно наслањао на искуства југословенске неоавангарде (Деспотов, Копицл, Север, Шаламун итд.), деконструишући све пред собом и поигравајући се са свим доступним поетичким обрасцима.
Треба одмах рећи да његова нова песничка књига Песме последње љубави суштински нема ама баш ничег заједничког са поменутим књигама из деведесетих. Ћирић је, упркос свему што је та мрачна деценија ваљала са собом, тада био потентни језичко-формални експериментатор, дочим сада, на прагу старости и свођења рачуна, од те превратничке страсти, на први поглед, није остало ништа, и пред нама стоји некакав основни, огољени песник, сам са својом душом, и новом драгом, за коју верује да је последња: „рекао сам ти шта ми је учинио отац/ рекао сам ти шта ми је учинила мајка/ рекао сам ти шта ми је учинио син/ рекао сам ти шта су ми учиниле бивше жене/ рекао сам ти да нисам сигуран шта је од свега тога/ измишљотина или самосажаљење или алиби за прочишћење/ добро си то поднела/ осмехнула се готово потресно/ помиловала ме по влажном, набораном лицу (…)/ учинила си то тако да те никада више/ нисам питао зашто си ме заволела (…)“.
У овој књизи нема никакве позе, чак ни песничке – а не треба превидети да Ћирић добар део своје славе дугује магичној пози – па на известан начин нема ни поезије, у смислу уобичајених песничких реквизита и језичко-стилских украса: Песме последње љубави су књига у славу љубави која је морала да забележи своје постојање, егзистенцијални крик у којем одјекују и жал за младост, и мир искуства, и свест о сопственој коначности, којој књижевна (или било која друга) слава на крају дана не нуди никакву суштинску утеху. Ћирић, као рецимо и Кит Ричардс, с добрим разлозима подсећа да поезија не мора бити само патња, него и ведрина, али страсти које доживљава, као и поменуто, непомућено осећање краја пута, боје тоном тамне патетике сваку спознају до које песник долази.
Ћирић добар део своје славе дугује магичној пози – па на известан начин нема ни поезије, у смислу уобичајених песничких реквизита и језичко-стилских украса
Ћирићеве песме практично немају никакве просторно-временске одреднице, лирски јунак и његова драга, сишавши с ума у сјајан дан, сведени су само на себе, на своја трошна тела и буре у душама, и само повремено, када се у њиховим сећањима појаве родитељи, бивши партнери или пријатељи, они прихватају околни свет. С друге стране, међутим, њихов унутрашњи свет, динамика њиховог односа, страст с којом се препуштају једно другом, бескрајно су комплексни и богати, и песник бележи сваки титрај душе блузерски искрено и прецизно. Тако је, примерице, када говори о песницима: „они су усамљени плагијатори/ који бркају љубав и секс, крв и месо (…) / они су генији који никада нису/ осетили милину генијалности (…)/ они воде љубав са својим музама, врло јавно/ и никада неће помислити на тебе у кревету/ али пожелеће да те поседују на папиру“.
Онако како је свака љубав побуна против стварности, тако је то и овај Ћирићев канцонијер, а тиме, с ону страну сваке авангарде, непоновљиво сведочанство о непоновљивом искуству.
Извор: Радар
