Piše: Marjan Čakarević
Verovatno je mali broj današnjih poštovalaca magičnog opusa Zorana Ćirića koji pamte njegove rane pesničke knjige. Uprkos srazmernoj naklonosti tadašnjih urednika i kritičara (npr. Brankova nagrada za prvu knjigu), Magični zapravo nikada nije doživeo slavu kao pesnik. Radikalan i nežan, učen i duhovit, stilski razbarušen i minimalistički sveden, Ćirić se u svojih šest pesničkih knjiga sa početka umetničke karijere (od prve Rio Bravo iz 1990. do poslednje Pesme o zanatima iz 1997) prevashodno naslanjao na iskustva jugoslovenske neoavangarde (Despotov, Kopicl, Sever, Šalamun itd.), dekonstruišući sve pred sobom i poigravajući se sa svim dostupnim poetičkim obrascima.
Treba odmah reći da njegova nova pesnička knjiga Pesme poslednje ljubavi suštinski nema ama baš ničeg zajedničkog sa pomenutim knjigama iz devedesetih. Ćirić je, uprkos svemu što je ta mračna decenija valjala sa sobom, tada bio potentni jezičko-formalni eksperimentator, dočim sada, na pragu starosti i svođenja računa, od te prevratničke strasti, na prvi pogled, nije ostalo ništa, i pred nama stoji nekakav osnovni, ogoljeni pesnik, sam sa svojom dušom, i novom dragom, za koju veruje da je poslednja: „rekao sam ti šta mi je učinio otac/ rekao sam ti šta mi je učinila majka/ rekao sam ti šta mi je učinio sin/ rekao sam ti šta su mi učinile bivše žene/ rekao sam ti da nisam siguran šta je od svega toga/ izmišljotina ili samosažaljenje ili alibi za pročišćenje/ dobro si to podnela/ osmehnula se gotovo potresno/ pomilovala me po vlažnom, naboranom licu (…)/ učinila si to tako da te nikada više/ nisam pitao zašto si me zavolela (…)“.
U ovoj knjizi nema nikakve poze, čak ni pesničke – a ne treba prevideti da Ćirić dobar deo svoje slave duguje magičnoj pozi – pa na izvestan način nema ni poezije, u smislu uobičajenih pesničkih rekvizita i jezičko-stilskih ukrasa: Pesme poslednje ljubavi su knjiga u slavu ljubavi koja je morala da zabeleži svoje postojanje, egzistencijalni krik u kojem odjekuju i žal za mladost, i mir iskustva, i svest o sopstvenoj konačnosti, kojoj književna (ili bilo koja druga) slava na kraju dana ne nudi nikakvu suštinsku utehu. Ćirić, kao recimo i Kit Ričards, s dobrim razlozima podseća da poezija ne mora biti samo patnja, nego i vedrina, ali strasti koje doživljava, kao i pomenuto, nepomućeno osećanje kraja puta, boje tonom tamne patetike svaku spoznaju do koje pesnik dolazi.
Ćirić dobar deo svoje slave duguje magičnoj pozi – pa na izvestan način nema ni poezije, u smislu uobičajenih pesničkih rekvizita i jezičko-stilskih ukrasa
Ćirićeve pesme praktično nemaju nikakve prostorno-vremenske odrednice, lirski junak i njegova draga, sišavši s uma u sjajan dan, svedeni su samo na sebe, na svoja trošna tela i bure u dušama, i samo povremeno, kada se u njihovim sećanjima pojave roditelji, bivši partneri ili prijatelji, oni prihvataju okolni svet. S druge strane, međutim, njihov unutrašnji svet, dinamika njihovog odnosa, strast s kojom se prepuštaju jedno drugom, beskrajno su kompleksni i bogati, i pesnik beleži svaki titraj duše bluzerski iskreno i precizno. Tako je, primerice, kada govori o pesnicima: „oni su usamljeni plagijatori/ koji brkaju ljubav i seks, krv i meso (…) / oni su geniji koji nikada nisu/ osetili milinu genijalnosti (…)/ oni vode ljubav sa svojim muzama, vrlo javno/ i nikada neće pomisliti na tebe u krevetu/ ali poželeće da te poseduju na papiru“.
Onako kako je svaka ljubav pobuna protiv stvarnosti, tako je to i ovaj Ćirićev kanconijer, a time, s onu stranu svake avangarde, neponovljivo svedočanstvo o neponovljivom iskustvu.
Izvor: Radar
