Синан Гуџевић: Гaзински глaсник

Пише: Синан Гуџевић

Књига пјесама Шабана Шаренкапића „Газински гласник“ неће промијенити ништа у данашњем свијету. Неће промијенити, јер књиге пјесама не мијењају свијет, а свијет је данас насађен тако да та књига може понајприје пјеснику наштетити. Ако му и не наштети, користити му неће ништа. Пјесме из ове књиге мртвих и жалости могле би значити и додатну муку по Шабану, ако само дођу до оних који су задужени за уређивање свијета по питању онога што се у свијету смије обзнанити, а шта се не смије.

Шаренкапић је написао књигу од 114 пјесама, и све те пјесме су пуне туге због онога што се ево скоро годину и по дана догађа у палестинском граду Гази. Ондје војска државе Израел врши сабласне злочине над Палестинцима, разара им куће, масовно их убија, оне који преживе изгладњује и понижава. Надмоћна већина жртава су дјеца и жене. За све то држава Израел има скандалозну подршку моћних земаља такозваног западног свијета.

Ово пишем у Минхену, гдје се види један од примјера данашње њемачке политичке лицемјерности и разуларености. Са прочеља зграде Градске куће на Мариенплацу скоро годину и по дана висе, окачене ужом ширином о водоравне јарболе, заставе Израела и Украјине, а између њих је једна на којој на њемачком (доље) и на енглеском (горе) стоји „Градоначелници за мир“.

Mayors for Peace је данас организација коју је прије више од 40 година основао градоначелник Хирошиме и која има за циљ спречавање ширења нуклеарног наоружања у свијету. Како се застава те организације нашла између речених двију, не може се објаснити ако се не урачуна безобзирна манипулација. Да неко биће обдарено разумом, падне, на примјер с Марса на Мариенплац, помислило би пред тим заставама да су у међусобном рату Украјина и Израел, а да их некакви градоначелници (а њих је преко осам хиљада), ваљда раздвајају и моле их да се не убијају већ да учине како би свијетом завладао мир.

Синан Гуџевић: Прajинa пeкaрa

Ни трага од икаква знака палестинских страдања. Они који су се побунили против њемачке апсолутне подршке израелском разарању Газе и масовним злочинима те их назвали геноцидом, искусили су разне мјере и казне: укидање стипендија, забрану објављивања текстова, и тако даље и све то. И у правилу се таквима спочита антисемитизам. Настрадао је и директор Јеврејског музеја у Берлину, иначе угледан јудаиста, писац, музичар и глумац Мони Овадија, директор театра у Ферари, иначе Јевреј, жигосан је као антисемита, па што не би био антисемитом означен и неки тамо Шабан, сунитски муслиман из тамо неког Санџака.

Шабана Шаренкапића таква етикета ће прије задесити него мимоићи. Он пјева о страви коју становници Газе доживљавају, трпе и у безнадежном понижавању проводе свој живот. Има да га задеси осуда чак и за оно што каже у пјесми „Руке људи љубави“:

О Боже драги, како лакомислен
У моме животу бијах:

Како велика је сама по себи
Ствар, мишљах, бити
Пјесмар

Изабраник њежности којега ће
У потају издржавати
Надахнућа:

Свете Музе –
А не грубе руке
Људи љубави која уздиже

И, у Гази
Кроз шутање свијета –
Све порекне уиме себе саме

Неће Шаренкапићу при томе помоћи ни што је прије више од двадесет година написао пјесму „Ципеле вриште“:

Када видје ципеле без власника
Патике које се не крећу
Које нема ко да носи

Излудјели
Амерички генерал
Пред бараке Аушвица доведе
Хиљаду из Вајмара становника

Да виде на хиљаде хиљада
Рашнираних с мртвих
Ципела и патика

Они окрећу главе и говоре:
Ми нијесмо знали
Ми нијесмо знали

А ципеле вриште: знали сте знали

Забуна којом је Шабан америчког генерала Патона из Бихенвалда „довео“ чак у Аушвиц, а овај онамо повео хиљаду Нијемаца да чују обућу мртвих како оптужује живе, могла се ријешити писањем имена Аушвиц малим словом (јер има аушвица и аушвица), но пјесник то није учинио. Зато што је свијет у вријеме ослобођења Бихенвалда надомак Вејмара био један велики аушвиц. То казује више верзија пјесме, објављиване на друштвеној (и издавачкој) кооперативи Фејсбук прије више година. Појас Газе је испостава Аушвица.

Синан Гуџевић: Maртиjaл и гљивe

Књигу пјесама „Газински гласник“ објавила је издавачка кооператива, необична за ово вријеме и за простор језика којим је написана. У тој је кооперативи шест издавача, по два из Србије и Босне, по један из Хрватске и Словеније. Необичност је и у томе што је књига штампана у само 250 примјерака, а у оквиру пројекта „Писањем узврати“. На другој страници књиге, испод издавачког импресума стоји уоквирен натпис: ПРИХОД ОД ПЛАСМАНА ОВЕ КЊИГЕ НАМЕЊЕН ЈЕ ДЕЦИ ПАЛЕСТИНЕ.

На сљедећој страници је мото цијеле књиге, који је можда најбољи коментар натписа о приходу од пласмана књиге: Да не плачем, умро бих. Пјесме које слиједе написао је пјесник који никада није био у Гази, није ни у Палестини био, ни у Израелу. Писао их је гледајући телевизијске извјештаје о злочинима. Придјев газински његов је изум, настао из његове туробне и очајничке игре са именом гробља Газилар у Новом Пазару, граду у којем живи и пише.

Пјесме ове књиге мртвих из Газе пјесникови су разговори са људима из његове најближе околине пазарске. Такав један је Хамо, мудри и резигнирани коментатор данашњег свијета. Пјесме су и сјећања на минуле сусрете, на онај са палестинским пјесником Махмудом Дарвишом, који је, на питање да ли је он Махмуд Дарвиш, знао често одговорити: „Понекад!“ У своме пјесмарењу пјесник Шаренкапић дивани са смрћу. У том дивањењу језик му постаје оностран и онамостран, као у пјесми „Заљуђивање смрћу“:

Ноћима слушам гласове
Отуд гдје су болнице
Гробнице

Гдје облаци су газе –

Гдје мртви
Свету призивају земљу

Уче: у те
Барем легнут, заљудит се

За оно што се збива у Гази свијет не може казати да није знао. Знао је, знао, технолошки напредак је учинио да се вишедеценијска израелска дискриминација и отимање земље, па однедавно обоје узнапредовало у геноцид може пратити скоро у директним преносима и сликом и тоном. Та срамота, којој су разуларени политичари моћних земаља беспоговорни помагачи, терет је тек осјетљивим усамљеним људима, који се чак морају и правдати што о томе пишу. Као што је пјесник и приповједач, и издавач некадашњи Шаренкапић у пјесми „Осјећам стид“:

Све чешће помишљам како је
Пјесмарење ми данас –
Пуко лешинарење

Без обзира шта казују
Књиге о лијепој умјетности –

Осјећам грижу савјести
И трпим стид

Због сваке
Из комфора доколице
Казане ријечи о туђој несрећи

И ако то чиних да бих на себе
Нагрнуо милост:

Дабогда ми
Ово моје писање задње било.

Пјесме ове књиге вуку мисао на двојицу Нијемаца. На Бертолта Брехта, који је 1939. године написао: У мрачним временима/ Хоће ли се и пјевати?/ Хоће се и пјевати./ О мрачним временима.

Синан Гуџевић: Мастило од гљива

Други је Теодор Адорно, који је 13 година послије Брехта написао како је писање пјесама након Аушвица барбарски чин. Ове су ријечи одјекивале по Њемачкој и по свијету, па их је богиња јеке враћала Адорну, који се више пута за њих оправдавао, више пута их је ревидирао, ваљда је схватио колико је окрупнио, а баш и није био неки пјесник, па је објашњавао и објашњавао те је понеком изгледао као свједок без одговора пред онима који су му спочитавали како у његовој тврдњи стоји став да је поезија нека весела умјетност, па, да кажемо по Брехту, у тамним временима нема за њу мјеста.

Ни Брехт се није разметао својим катреном у слободном стиху, осим у првом издању није га више објавио. Адорно је опомену могао имати од Прима Левија, Јеврејина из Италије, који је преживио страву Аушвица и о томе написао књигу каквој је тешко наћи сличне: „Зар је то човјек“. То је учинио прије него што је Адорно написао опомену да се не може писати поезија послије Аушвица. Може се, може писати, страшна књига Прима Левија за увод има чак једну пјесму, ево ову:

Ви који живите сигурни
у својим топлим кућама,
ви који увече налазите
топлу храну и пријатељска лица:

Размислите је ли ово човјек
који ради у блату
који не познаје мир,
који се бори за пола хљеба,
који умире за ‘да’ или ‘не’.

Размислите је ли ово жена,
без косе и без имена
без више снаге да се сјећа
празних очију и хладне утробе
као жаба зими.

Имајте на уму да се ово десило:
наређујем вам ове ријечи.
Урежите их у своје срце
било код куће, било на улици,
лежали, устајали.
Поновите их својој дјеци.

Или нека вам се кућа сруши,
Болест нека вас спријечити,
ваша дјеца нека окрену лице од вас.

Пјесма о мрачном времену, у дантеовском тону написана је јануара 1946. Леви у књизи на више мјеста апострофира читаоца, а почиње с овом пјесмом, насловљеном религијски, хебрејском фундаменталном ријечју Схема (слушај): „Слушај, Израеле, наш господар Бог је један.“

О мрачним временима је и књига „Газински гласник“, са газинском дјецом која купају мртву дјецу у гасалхани по имену Газа или Појас Газе.

Извор: Портал Новости