Piše: Janja Gaćeša
Kad su zdravstvo i prosveta u pitanju, izlaza gotovo i da nema. Zamišljamo kako će se to uviti u oblandu. Možda će zvanični Beograd opet proglasiti pobedu, ali šta će biti za godinu, dve, pet… pitamo se samo mi kojih se to direktno tiče.
Kada bi pitali nas, Srbe sa Kosova i Metohije, šta će prvo, od onoga što je ostalo a to su zdravstvo i prosveta, integrisati u takozvani kosovski sistem odgovorili bismo zdravstvo. Ne postoji pitanje da li će se to dogoditi, već kada će se dogoditi. To je proces koji traje, i nama se sve servira onda kada je isti završen.
Gledamo ovih dana šta se radi, a tiče se naše sudbine. Ko je zabrinut, ko ćuti, kako se skreće pažnja sa ovih za nas životno važnih pitanja, i ne komentarišemo mnogo među sobom, jer navikli smo na „zavođenja za Goleš planinu“.
Posle toliko godina sve oko nas, otprilike, izgleda kao arena, sa tribinama. Na terenu smo mi, Srbi sa Kosova i Metohije, negde u centru, sami i ostavljeni. Ispod tribina su vrata, i kako se koja otvore pojavljuje se novo iskušenje. Ovi što ih otvaraju služe samo kao vratari. Da im se ne daju odrešene ruke, nikada se sami za kvaku ne bi uhvatili.
Na jednoj tribini – koja nas apsolutno ne zanima, ne verujemo nikome na njoj, štaviše, smatramo ih neprijateljima – sede, i kao brinu, „evropski lideri“ i njihov prekookeanski gospodar. (Znate, kada bi se umiralo od zabrinutosti niko od njih živ ne bi ostao, ali ne umire se. Samo dodatno sipaju so na našu ranu, kad god „izraze zabrinutost“.)
Plodovi sporazuma
Na drugoj tribini, neka bude zapadna – jer ova prva je severna, ledena, bez osećaja, vere, na njoj su svi izmešani pa im ni pol ne znaš – svi znaju šta se dešava, pričali im i njihovi stari koji su Albaniju peške prošli, ali ne znaju šta da rade. Dobar deo njih vikne „ Kosovo je srce Srbije“ punim srcem, vole da otpevaju i staru, dobru kosovsku pesmu, ali ako bi trebalo baš dobro zapeti da se taj ispisan slogan podigne podno Šare i Prokletija, ili ta pesma slobodno zapeva na ulicama metohijskih gradova, onda se i sa te tribine može čuti – „joj, opet to Kosovo”.
Šta će ako opet uvedu vize, sankcije, zatvoriće se svi tržni centri, svi će stranci iz zemlje otići, nestašica, nemaština, zar moje dete da gine, a, eno ih prodaju, neka oni ostanu, „Kosovari“ neka brane, i da ne nabrajam više, tuga mi neka.
Na južnoj tribini sede predstavnici zvaničnog Beograda, svi od 2000. godine do danas. Ta tribina nije puna, ali su najglasniji, grlati, a sve što kažu u praksi je ništa. Što glasnije govore, to veći muk kod nas izazivaju. Nije nam lako da gledamo to „ništa“, jer oni predstavljaju Srbiju.
Na istočnoj tribini nema nikoga, ona je prazna. Samo je nekako nama srce puno kada u nju pogledamo. Zašto? Jedino sa te tribine dolazi dašak slobode, dašak istine, vera i nada. Iako je u ovoj areni, gde stradamo na sve moguće načine, ona trenutno daleka, teši nas da se negde na istoku neko bori protiv onih koji i nas progone, odnosno protiv tog sveta bez ljubavi, nade i vere. Tu tribinu tek treba da napunimo, ali ona ne biva bez nas – bez Kosova i Metohije. Na nju staje ili cela Srbija, ili niko.
Velika je to arena, ogromna. Možda bi mnogi narodi mogli razmestiti „gledaoce“ poput mene, one kojima fali sloboda, i staviti ih u njen centar.
Ne žanjemo samo mi ono što smo počeli da sejemo od Briselskog sporazuma. Sezona žetve tek počinje, pa će svako u naručje da skupi snop onoga što je sejao, bilo na svom, bilo na tuđem tlu. Svako će se o svom jadu zabaviti, ali pitanje nad pitanjima je šta ćemo mi? Kako mi da izdržimo?
Značaj zdravstva
Šta Srbima sa Kosova i Metohije znače zdravstvo i prosveta? Odgovor je: sve. U leto 1999. godine opstalo se u onolikom broju jer je nastava počela na vreme, jer se celog leta radilo na tome da se ona organizuje te da se u nedostatku kadrova angažuju ljudi koji su ostali na Kosovu i Metohiji i imaju završene fakultete.
Tako su novinari predavali srpski jezik, mašinski inženjeri matematiku, poljoprivredni inženjeri biologiju, hemiju, ekonomisti geografiju, ruski jezik, inženjeri elektrotehnike fiziku, itd. Najvažnije je bilo da se radi po planu i programu države Srbije. Da li ćemo sada u ilegali da učimo ili smo ostavljeni Prištini? Mi bismo ovo prvo, ali ko nas pita.
Zdravstvo JE opstalo jer su u centralnom delu dva doktora ostali i lečili ljude kako su znali i umeli. Oni su bili doktori za sve bolesti
Zdravstvo je opstalo jer su u centralnom delu dva doktora (Ratko Perinić, ginekolog, i Dragan Perić, hirurg) ostali i lečili ljude kako su znali i umeli. Uz pratnju se do njih stizalo, i, uz Božiju pomoć, svakome su pomogli. Oni su bili doktori za sve bolesti.
Otvorio je britanski KFOR neku improvizovanu bolnicu u zatvoru kod Lipljana te 1999. godine, u jesen, ali bi mnogi Srbi imali šta da posvedoče o lečenju u njoj i pojedinim Albancima koji su tu radili – barem su takve vesti kružile među ljudima. Kad razmislim, poznajem ljude koji odatle živi nisu ni izašli, a rane im nisu bile toliko teške. To su Srbi na koje se pucalo, ili su im na kuću bacane bombe, pa su njih ranjene pripadnici britanskog KFOR-a dovodili u nju na lečenje. Ne sećam se da je neko tu dobrovoljno i svestan otišao.
Onda su nas spasili Rusi i njihova vojna bolnica u Kosovu Polju. Do nje nas je prevozio KFOR u svojim oklopnim vozilima, i moram da kažem, imali smo pravo izbora. Vojnici predlože svoje, ti kažeš ruska bolnica i oni te otprate do tamo. Ona je radila do 2004. godine, Albanci su je zapalili u pogromu 17. marta. Do tada smo već imali nekakav sistem zdravstvene zaštite u svojim selima i izdržali smo, ostali smo.
Srbi južno od Ibra već 15 godina nemaju lekove. Zaboravili smo šta znači državna apoteka ili uzimanje leka na recept. Nabavljali smo ih u Kosovskoj Mitrovici dok smo mogli, ili se snalazili na duge načine.
Naravno, u privatnim apotekama koje drže Albanci svega ima i može da se kupi, što većina nas i radi kada nema druge opcije. Već sam o tome pisala i da sada ne dužim, samo da kažem da i to trpimo i opstajemo. Da li će nas i sada lečiti doktori po selima ili nam Priština ne gine? Mi znamo šta bismo, ali ko nas pita.
Imamo milion pitanja i nikoga da na njih odgovori. Na primer; da li će srpski sistem da prepozna uput sa pečatom „države Kosovo“ i omogući nam dalje lečenje u Beogradu, Nišu, ili negde drugo? Od plata koje primamo, kome će ići zdravstveno osiguranje? Hoće li ga uopšte biti ili će pacijenti sve plaćati kao i do sada, kada nas iz naše bolnice upute u Prištinu, jer ovde srpski lekari nemaju s čime pomoć da pruže. To je ta tiha integracija kojoj godinama svedočimo. Ostavili su nas bez lekova, medicinskog materijala, sa neispravnim aparatima, i kada dođe hitan slučaj jedino što se može jeste da se šalje u prištinsku bolnicu.
Kućni prag
Kada je obrazovanje u pitanju; da li će se priznati stečena diploma sa istim pečatom? Još koliko je pitanja, samo da znate. Da kažem i da se pečat „države Kosovo“ do sada nije priznavao ni na jednom dokumentu koji Srbi sa Kosova i Metohije prilože. Na primer, dokaz da si radio u nekoj školi jer ti nije upisan radni staž, a odlaziš u penziju. Arhive su ostale u školama koje su zauzeli Albanci, i izađu oni u susret da potraže u toj dokumentaciji sve što ti treba, ali na papiru koji će ti izdati stave sporni pečat.
Kako god, za nas je problem nad problemima to što, kada su zdravstvo i prosveta u pitanju, izlaza gotovo i da nema. Zamišljamo kako će to uviti u oblandu, možda će zvanični Beograd opet proglasiti pobedu, ali šta će biti za godinu, dve, pet…., pitamo se samo mi kojih se to direktno tiče.
Teško pada činjenica da se sve do sada nekako izdržalo, ali da će mnogi zbog ovoga staviti tačku na svoj život ovde. Kada dete završi školu po tzv. kosovskom sistemu, sutra će biti pozvan i vojsku da služi, onu nastalu na temeljima „OVK“.
Da li si slobodan ako te u svojoj zemlji zovu „Kosovarom“? Da li si slobodan, ako te osuđuju što si prodao svoju imovinu da bi spasio svoju porodicu, decu, jer više ne možeš da trpiš, jer ti prete?
Sve što pomenuh, ili pominjem u svojim tekstovima već godinama, pojavljuje se jedno po jedno iza svih onih vrata arene u koju smo protiv svoje volje dovedeni i zatvoreni da nas udaraju sa svih strana. Znate, u toj areni postoje jedna vrata i slobodno se kroz njih može izaći, ali u prividnu slobodu. To su vrata kojima stižete do ostatka Srbije, ili sveta. Ko kroz ta vrata prođe, zna da više neće biti Albanaca da ga ponižavaju, ali…
Da li si slobodan ako te u svojoj zemlji zovu „Kosovarom“? Da li si slobodan, ako te osuđuju što si prodao svoju imovinu da bi spasio svoju porodicu, decu, jer više ne možeš da trpiš, jer ti prete? Da li si slobodan ako napustiš svoje imanje, ne prodaš ništa, i mučiš se po ostatku Srbije ili sveta i za tebe treba pomoć da se izdvaja, a čućeš kako kažu: „Evo opet one kosovske sirotinje da je mi hranimo“. Da li si slobodan, ako ti u ostatku Srbije kažu da si Šiptar, ili ti decu tako nazovu?
Da, ta vrata vode iz jednog geta, ali je pitanje da li ćeš kosovski geto zameniti nekim drugim, u kome opet ne dišeš punim plućima? Težak je to krst. Mnogo teži od onoga koji ćeš ovde ostaviti izlaskom na ta vrata.
Da se razumemo, i među nama ima raznih, od kojih i mi glavu okrećemo. Bahatih, koji se po ostatku Srbije razmeću novcem, nekretninama, automobilima, ali pitajte svakog od njih da li je slobodan i srećan? Ako odgovori potvrdno – mi mu ne bismo verovali, a vi kako hoćete. Biće to rečeno tek onako, u inat, iz istih razloga zbog kojih se bahati i razmeće.
Uvek će ga pratiti to što je otišao, način na koji je otišao, ljudi koje je ostavio, ali i pitanje da li je pogrešio što je otišao? To su nevidljivi lanci koji sve jače težu što više godina imate. To je kockanje sa savešću. Može on, možemo svi, da ostavimo Kosovo, ali neće Kosovo da ostavi nas. Zar ga nismo kroz istoriju toliko puta napuštali i iznova mu se vraćali. Kosovo i Metohija su krst srpskog naroda, koji se prenosi sa jedne na drugu generaciju. Kako ga mi budemo nosili, tako će nas oni koji dolaze pamtiti, i tako redom.
Može on, možemo svi, da ostavimo Kosovo, ali neće Kosovo da ostavi nas
Sa tom odgovornošću tražimo način da opstanemo sada kada je izvesno da potpuno padamo u njihove ruke – a baš to znači integracija zdravstva i prosvete. I džaba se okrećemo i gledamo put tribina, svuda je muk.
Sa južne tribine nas ni ne vide, samo bace pred nas po neko saopštenje. Oni preko naših glava u severnu tribinu gledaju, i čini se rado bi nas pregazili samo da ih tamo hoće, jer sve su do sada uradili što se od njih zahtevalo.
Ako glavu na zapadnu tribinu okrenemo, vidimo nadu. Šta god da odatle čujemo, ne zameramo mnogo, jer znamo da je na njoj i napaćen narod. Mnogi od njih dolaze na Kosovo i Metohiju, saosećaju sa nama. Teško je vreme iza njih, jedva su progledali.
Razumemo i da hoće život u miru, ali verujemo, ako do tog trenutka dođe, da će znati da preseku zbog obraza, predaka koje nisu zaboravili, ali i komšije koji je rekao da je dosta, pa gde on da ćuti – Srbi su to. Znamo da je tamo većina onih koji gledaju sa nama put istočne tribine, i da nas oni ne bi pregazili, već podigli i zajedno sa nama izašli u susret istini, veri i nadi koje samo sa te strane dolaze. Te se tribine i oni na severnoj najviše plaše.
Izvor: Novi Standard
