Гусле су много више од инструмента – оне су емоција, традиција и чувар историјског памћења, поручује гуслар Максим Војводић у разговору за Портал РТЦГ. Љубав према гуслама и поштовање према овој традицији гаји још од раног дјетињства, а током каријере остварио је бројне наступе и освојио 18 првих награда на фестивалима гуслара. Посебно га радује све веће интересовање младих за овај инструмент и њихова спремност да чувају и преносе гусларску традицију будућим генерацијама.
Максиме, како је почела Ваша музичка прича и када сте се први пут сусрели са гуслама?
Гусле сам заволио у најранијем дјетињству, захваљујући оцу Влатку који је увијек према њима показивао изузетно поштовање. Тај узвишени однос према једном инструменту, али и према онима који уз њега пјевају, био је довољан да ме привуче и задржи уз њих све до данас. Први наступ имао сам 2009. године у Плужинама. Њега се веома добро сјећам, док су ми сјећања на саме почетке веома блиједа, али о томе свједоче многобројне фотографије из породичне архиве.
Шта данас за Вас представљају гусле – инструмент, емоцију, традицију или начин живота?
У коју се год врсту умјетности човјек унесе свим својим бићем, она му узврати троструко и даје све више разлога да се удуби. Наравно, да би се кренуло тим путем, најприје је потребна искрена жеља, јасан циљ, љубав и истрајност, али умјетност не остаје дужна. Без емоције се не може ништа квалитетно постићи у животу, а посебно у свијету музике и традиције. Гусле су спој свега наведеног, али прије свега начин живота и позив који сам прихватио као дар од Бога и без којег не бих могао замислити ниједан свој дан.
Колико емоције гуслар мора носити у себи да би могао да пренесе пјесму публици?
Чест случај у публици јесте изазивање емоције на први тон гусала, поготово у оној публици која их чује први пут уживо. Одговор на тај детаљ налази се у двјема чињеницама: гусле су саме по себи емоција; у нашем народу урођена је емоција према гуслама, инструменту који нас је створио оваквим какви јесмо и заштитио од туђинског утицаја и асимилације. Када се саберу ови детаљи, гуслару није неопходна огромна количина емоције, већ искрени приступ и само разумијевање сваке пјесме о којој пјева, уз одређене вјештине пјевања и гуслања, да би тек уз тако заокружену цјелину себе препустио пјесми да сама изазива емоцију прво код гуслара, а преко њега и код публике.
Ко је највише утицао на Вас и обликовао Ваш пут у свијету гусала?
Отац је одиграо кључну улогу током мог цијелог развојног пута. Заједно са стрицем анализирао је разне детаље мојих наступа, редовно указивао на недостатке и тако ме годинама усмјеравао. Осим њих, многе старије колеге су ми дале вјетар у леђа и несебичним конструктивним критикама учиниле да будем успјешнији из године у годину. Наравно, и различита искуства са људима, па и она мање пријатна, утицала су на моје сазријевање. Наступајући често и ширећи видике, упознао сам појединце из других врста умјетности, свијета музике и традиције, који су имали изузетну улогу у мом усавршавању и односу према свом позиву.
Који тренутак из досадашње каријере посебно памтите и зашто?
Много је тренутака којих се сјећам и није ми лако издвојити један између више стотина наступа, осамнаест првих награда на фестивалима гуслара и бројних других манифестација. С обзиром на то да сам поједине тренутке већ издвајао, овог пута бих посебно поменуо учешће на прослави Дана државности Црне Горе, 8. јула 2025. године. Тај наступ за мене је имао посебно значење, јер сам осјетио да су гусле добиле мјесто које им, као дијелу традиције, припада. Сматрам да оне треба да буду присутне и на званичним и на породичним окупљањима, јер представљају важан дио нашег културног насљеђа.
Шта су Вас такмичења и бројни наступи научили о себи, али и о људима?
Његошеви стихови ,,Чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију” су најбољи одговор на ово питање. Наравно, ниједан успјех није једноставан и не би био успјех да јесте, тако и мој. Такмичења су најзанимљивији дио развоја једног гуслара и довољна за изградњу у сваком смислу. Међутим, из њих сам успио да извучем најбоље и да се трудим да све оно добро преносим на млађе нараштаје, али истовремено указујем и на оно мање добро. Највише сам научио од самих гусала. Оне трпе много и дуго, али трају и трајаће. Зато и јесу веће и славније од сваког гуслара и када се појединац постави као слуга том светом инструменту, све лоше престаје, а оне узвраћају добрим.
Постоји ли пјесма којој се увијек радо враћате и која за Вас има посебно значење?
На првом наступу изводио сам пјесму ,,Академија гусала” аутора Радована Бећировића Требјешког. Самим тим, урезана ми је у памћењу и срцу за сва времена. Она представља својеврстан гусларски буквар, којим желим многе да упознам са гуслама, тако да јој се веома често враћам из више разлога. ,,То је дрво с јаворова пања; пуно силе истине и знања; вазда гори, а да не изгори; вазда мртво, а довијек збори; довијек се за слободу бори” само су неки од стихова из те пјесме.
Колико Вам студије историје помажу да боље разумијете њихову вриједност и колико је важно да их млађе генерације упознају и сачувају?
Кроз студије историје усавршио сам своје знање, поготово о националној историји, која ме је превасходно занимала, а коју сам добрим дијелом познавао из епских пјесама. Студије су ми помогле да схватим колико је муке преживио наш народ на међи истока и запада. Одговорно тврдим да би таква и толика борба за опстанак, самосталност и златну слободу, била у многоме сиромашнија без гусала. Њихову вриједност није лако схватити у времену када не можемо избројити количину информација које наш мозак прими у једном дану, а вјековима је једини извор информација била та струна која је у времену опште неписмености и непостојања историје као науке, усменим путем очувала историју, традицију и обичаје. То је довољан разлог због којег би свака кућа у Црној Гори требала да их има и поштује као светињу. Неопходно је да их млађе генерације упознају и сачувају, о чему тренутно не треба бринути јер се појавио велики број младих које гусле интересују и који се уче пјевати уз њих.
Максим Војводић, народни гуслар из Црне Горе: Гуслама мјесто поред иконе и кандила
Шта Вас највише радује када видите младе како уче да гуслају?
Школе гусала постоје широм Црне Горе. Најприје је отворена у Подгорици, а касније у Никшићу, Колашину, Будви и другим градовима. У вријеме мојих почетака, број младих гуслара могао се избројити на прсту једне руке. Највише ме радује најприје бројност полазника у школама, затим њихов квалитет и однос према инструменту, али и присуство гусала на њиховим приватним дружењима. Једном реченицом, поносан сам што они чине да гусле дишу пуним плућима међу омладином.
Шта увијек носите са собом, без обзира на то гдје идете?
Иако се можда очекивао други одговор, морам рећи гусле. Да бих се оправдао, искористићу примјере успона на дурмиторске врхове Мали међед и Боботов кук, које сам попео са гуслама на леђима и уз њих пјевао, што се може наћи на друштвеним мрежама.
Када бисте могли да се вратите у један тренутак из дјетињства, који бисте изабрали?
Велики дио дјетињства провео сам на селу, у Пиви. Волио сам село и волим и данас, а прва помисао на тај тренутак јесте управо дружење са братом од тетке на селу и разни несташлуци којима није било краја.
Шта Вас најлакше насмије, а шта тешко подносите?
Најлакше ме насмију дјеца и спонтана духовитост, а тешко подносим мрачне особе и негативу генерално.
Извор: РТЦГ
