Пише: Живана Јањушевић
„Ђе се гусле у кућу не чују,/ Ту је мртва и кућа и људи“, пјевао је Петар Петровић Његош у „Горском вијенцу“. И, заиста, донедавно, ријетко се у Црној Гори могло ући у кућу а да на почасном мјесту нијесу стајале гусле. Инструмент чији значај и симболика превазилазе чисто пуку музичку пратњу пјевачу. Многи их данас доживљавају као дио традиције, док други, ту традицију живе, као што то чине и Максим Војводић и Жељко Вукчевић, чланови Друштва за српско традиционално пјевање уз гусле „Свети Сава“, које дјелује при Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. Потврда успјеха ових гуслара озваничена је прошле године двоструко. Наиме, на 47. Савезном фестивалу српских гуслара у Зрењанину, крајем октобра 2024, Војводић је заузео прво, а Вукчевић пето мјесто. Потом су Војводић, иначе студент мастер студија на Одсјеку историје на никшићком Филозофском факултету, и Вукчевић, правник по вокацији, наступили на концерту на београдском Коларцу. Концерт у децембру 2024. био је насловљен „Заточник и жртва слободе“, а тематски је био посвећен историјском периоду између два свјетска рата. На Коларцу су наступали и 2023. године на концерту „Кад гудало гуди, Косово се буди“. Наводе, да треба знати да се гусларски концерти – вечери на Коларцу одржавају од 1931. године, када је одржана Четврта утакмица гуслара Југославије, на којој је предсједник жирија био краљ Александар Карађорђевић.
Обојица истичу да их управо пјевање уз гусле најбоље одређује и воле да кажу да су гуслари. За њих гусле су више од „само“ традиције. Како каже Вукчевић, „док смо царовали, док смо робовали, док смо ратовали, док смо плакали и пјевали, поред Цркве, гусле су биле ослонац српског народа“.
– Гусле су биле земаљски суд и учитељ, васпитач нараштајима. Нијесу и не могу бити „само“ традиција. Гусле су мјера јавног морала. Биле и остале – истиче Вукчевић. Војводић се надовезује, додајући – „гусле су начин живота“.
– Много је примјера у нашим школама гдје је очигледан утицај гусала на формирање личности код младих, што није случајно. Пјевати о темељним вриједностима и људским врлинама и манама носи собом специфичну одговорност. Иако се везују за прошлост и традицију, гусле су свевремене, оне представљају и садашњост и будућност – истиче Војводић, који је први пут као гуслар наступио 2009. као деветогодишњак. И Вукчевића су гусле освојиле рано, а први јавни наступ одржао је 1984. као четворогодишњак, да би већ 1986. снимио своју прву касету.
Нематеријално насљеђе
Пјевање уз гусле као дио нематеријалног културног насљеђа Србије уписано је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства 2018. године. Занимало нас је да ли се Црна Гора у међувремену придружила као један од носилаца ове титуле, и да ли сматрају да би то било потребно и пожељно.
– Право питање, о њему треба рећи истину. Тачно, Србија је уписала гусле као дио нематеријалног насљеђа. Питате се зашто и како? Па највећи број гуслара живи, ради и ствара у Србији, али је најмање 90 одсто њих рођено у Црној Гори. И док су се у Црној Гори од 2006. гусле прогониле, док су изопштаване из јавног живота као анти државне, геноцидне итд, Србија их је заштитила! То што се званична Црна Гора одрекла гусала је ствар политичке пројекције и интереса. Кад су се властодршци у Црној Гори одрекли српског имена, када су и међу гусларима посијали раздор, тада су се одрекли гусала. Наравно да би било корисно и добро и цијенимо да у Влади и Министарству културе има неко разуман ко ће на прави начин покренути ово питање – каже Вукчевић.
С њим се слаже и Војводић, и истиче да се сјећа када су одржавани састанци да Србија и Црна Гора заједно раде на томе.
– Касније сам сазнао да је интересовање званичне Црне Горе и Министарства културе било скромно и да се нису у потпуности заузели за ту идеју. Иако ме није зачудило због њихове раније реторике према гуслама, било ми је веома жао, као што је и данас. Искрено се надам да ће доћи до промјене односа Министарства и према тој идеји, као и према самим гусларима и удружењима гуслара – каже Војводић.
По њима, гусле и пјевање уз гусле, инструмент који се помиње и описује још у Библији, као и у каснијим историјским изворима, преживјело је до данас из више разлога. Некада су, кажу, биле једини медиј, али ни у модерном времену нијесу изгубиле на значају. По њима, оне су нераскидиви дио бића нашег народа, а томе у прилог иде, кажу, и чињеница да их нијесу могли истргнути из бића народа различити завојевачи.
– Уз ћирилицу, гусле су прве забрањиване од сваког окупатора. Велика је њихова моћ, а трају много више од држава и политика које су покушале да их заувијек утихну и створе од њих само музејски експонат. У данашњој Црној Гори, опстале су захваљујући Српској православној цркви и њеним духовним вођама – истиче Војводић.
Напомињу и да врата културних институција и установа у Црној Гори доскоро нијесу била отворена за гусле. Ипак, у посљедње вријеме тај однос се мијења. То је, додају, очигледно и у интересовању све већег броја младих, што је подстрек и њима.
– Имао сам част да будем дио опере „Посвећење“ која се изводи у Народном позоришту у Београду; концерта у Српском народном позоришту у Новом Саду; морам истаћи наступ у позоришту у Скопљу прије тачно годину… Код нас, Црногорско народно позориште нема слуха за гусле, из Никшићког позоришта прије десетак година стиже одговор да се гусле не сврставају ни у једну од компонената за које је предвиђено позориште, КИЦ „Будо Томовић“ ми је отказао промоцију првог ЦД албума из непознатих разлога итд. Ипак, ситуација је кренула на боље, имали смо изванредан концерт у КИЦ-у у априлу 2024, као што је подсјетио Жељко, када је удружење „Гусле“ организовало концерт посвећен жени у епској поезији. Надамо се да ће убудуће и друге институције пружити руку и прихватити гусле – каже Војводић.
Сматрају да простор гуслама треба отворити не само у установама културе, већ и у медијима, јер ће то допринијети не само њиховој видљивости, већ и популарисању, и враћању њиховог значаја.
– Дати гуслама и гусларима простора у јавним медијима, причати дјеци и омладини о важности и вриједности гусала наравно кроз институције система и гусле ће се вратити у јавни културни живот друштва. Међутим, као и вода која је сила природе и која увијек пронађе пут, тако су и гусле сила и увијек пронађу пут. Свједоци сте експанзије гусала на друштвеним мрежама, гусле су привукле нову публику – омладину! И пуно је младих сјајних гуслара који су заслужни томе – каже Вукчевић.
Војводић сматра да иако простор у медијима који се даје гуслама није велик, ипак је напредак у односу на неке раније периоде.
– Јавност се све више упознаје са правим вриједностима које се његују уз гусле, али сматрам да има много простора за напредак у том смјеру – каже Војводић.
Он сматра да је томе допринио и духовни преображај који су донијеле литије. Каже да је неопходна јача сарадња са Министарством културе и Министарством просвјете, како би гусле постале обавезни дио основног образовања сваког дјетета и добиле званичан статус, да им се призна културни значај.
– Нешто по чему смо посебни у свијету и чему су се дивили и диве многи свјетски великани, морамо и ми поштовати и познавати, јер да није њих, можда не ни било ни нас – истиче Војводић.
Извор: Дан
