Пише: Љуба Милановић
Ако је некада сарадник полиције морао да буде готово невидљив, ако је његов идентитет био строго чувана тајна и ако је његова лојалност криминалном свету била важнија од свега, како смо дошли до тога да се поједини припадници организованих криминалних група данас утркују ко ће постати сведок сарадник?
Београд је некада био центар југословенског криминала. Као што је био центар државе, политике, привреде и свега другог, био је и центар криминалног подземља.
У тадашњем Градском СУП-у постојала су елитна одељења за борбу против криминала. Људи који су се годинама бавили најтежим кривичним делима познавали су криминално подземље, његове односе, хијерархију и правила. Није било много познатих криминалаца чије име, на овај или онај начин, није прошло кроз 29. новембар.
А онда је постојао и један други Београд.
Иза.
Иза зидова постојао је свет који јавност углавном није познавала. Свет у којем су важила нека друга правила и у којем се лојалност није мерила онако како се мери у нормалном свету.
Наравно, нису сви који су били „иза“ били хероји. Али то је једна друга прича.
Оно што је за ову причу важно јесте да је међу криминалцима постојало нешто што бисмо данас могли назвати кодексом.
Једна од највећих јереси била је сарадња са полицијом.
„Цинкарош“ није била само увреда. То је била етикета која је човека могла да кошта много више од угледа. Цена сарадње са полицијом могла је да буде и глава.
Чак и само виђање са полицајцем могло је да буде довољно да човек буде обележен и изопштен.
Зато је за полицајца било изузетно тешко да у криминалном миљеу пронађе човека који ће говорити.
А управо су људи из криминалног миљеа од памтивека били један од темеља оперативног рада свих озбиљних служби. Најпре доушници, а касније сарадници.
Тај однос заснивао се на поверењу и конспиративности. Идентитет сарадника био је строго чувана оперативна тајна.
Успешан полицајац није се вредновао само по броју расветљених кривичних дела. Вредност је имала и његова мрежа сарадника – људи који су знали шта се дешава тамо где полиција није могла непосредно да види.
Такав оперативни рад захтевао је време, однос, поверење и, пре свега, способност полицајца да придобије човека из света криминала.
А онда се појављује појам – сведок сарадник.
И ту почиње прича о промени.
Јер оно што је некада представљало највећу јеретву криминалног света сада добија сасвим друго значење.
Када се хапсе организоване криминалне групе, почиње се догађати нешто што би некада било тешко замислити.
Поједини чланови почињу да се утркују ко ће постати сведок сарадник.
Од опасних момака – до малих маца.
Некада је криминалац знао да га сарадња са полицијом може коштати живота. Данас појединац из криминалне групе у сарадњи са државом може да види излаз из ситуације у којој се налази.
Али постоји још нешто, можда још занимљивије.
Некада би човек који је сарађивао са полицијом био изопштен из криминалног миљеа. Његова етикета била би јасна и трајна.
Данас, међутим, такав човек може да настави да око себе окупља људе, да има своје присталице и да остане део тог истог миљеа.
Ако је некада сарадња са полицијом значила крај припадности криминалном свету, а данас сама по себи не мора да значи губитак утицаја, онда се очигледно није променило само понашање појединца.
Променио се и однос других према њему.
И управо ту питање о промени кодекса постаје много озбиљније.
Да ли се променио кодекс криминалаца?
Некада је човек који би био виђен са полицијом могао да буде изопштен из сопственог света.
Данас осведочени „цинкарош“, само под правно другачијим и друштвено прихватљивијим називом – сведок сарадник – може да постане оно што младом криминалцу изгледа као успешан излаз из проблема.
Ако је некада највећа вредност била ћутање и лојалност групи, а данас појединац може да има лични интерес да први проговори, онда се очигледно нешто променило.
Али шта?
Криминалци?
Кодекс?
Однос према лојалности?
Или су се промениле околности у којима криминал данас функционише?
Постоји још једна велика разлика између некадашњег и данашњег полицијског рада.
Некада је оперативни рад у великој мери зависио од човека.
Од односа који полицајац направи.
Од поверења које изгради.
Од сарадника који ће полицајцу рећи оно што не може да види, чује или пронађе другим путем.
Од памтивека све озбиљне службе свој оперативни рад заснивале су на људима изнутра – на доушницима, а касније на сарадницима. Њихов идентитет био је тајна над тајнама.
Зато сам својевремено, у једној телевизијској емисији, оштро реаговао на тезу да би службе после одређеног времена требало да објављују имена својих сарадника.
Ако сарадник зна да ће једног дана његово име бити објављено, какво поверење уопште може постојати?
И шта тада остаје од конспиративности без које оперативни рад не може да функционише?
Ако човек који сарађује са службом зна да ће његово име једног дана бити објављено, зашто би уопште пристао да сарађује? Он тиме не ризикује само себе. Ризикује и своју породицу, своју безбедност и све оно због чега је одлучио да помогне служби.
Такав принцип би потпуно подрио поверење између службе и сарадника. А када једном нестане поверење, нестаје и могућност да служба долази до информација које другим путем не може да добије.
Другим речима, служба би могла да стави кључ у браву.
Јер ко би јој сутра био сарадник ако зна да ће његово име, пре или касније, бити обелодањено?
И данас ме мучи једно питање из те полемике.
Да ли је саговорник толико био глуп да није разумео шта би таква одлука значила за службу и цео безбедносни систем – или је био пета колона?
Ни тада нисам знао одговор. Не знам га ни данас.
Данас полиција располаже техничким могућностима о којима се некада могло само сањати: базним станицама, камерама, савременом форензиком и другим начинима прикупљања и повезивања података.
Некада је полицајац до најважнијих информација морао да долази преко човека.
Да пронађе сарадника.
Да му верује.
Да задобије његово поверење.
Да га заштити.
И да сачува тајну.
Када се томе додају искуство доброг оперативца и данашње техничке могућности, тешко је не запитати се колико би се криминал променио да је таква технологија постојала у времену када је полицајац до најважнијих информација морао да долази преко човека.
Можда би, уз мало претеривања, криминал био сведен на крађу бицикла.
Али управо зато остаје оно најважније питање.
Ако је некада сарадник полиције морао да буде готово невидљив, ако је његов идентитет био строго чувана тајна и ако је његова лојалност криминалном свету била важнија од свега, како смо дошли до тога да се поједини припадници организованих криминалних група данас утркују ко ће постати сведок сарадник?
И још важније – како смо дошли до тога да такав човек, уместо да буде изопштен, може и даље да око себе окупља присталице?
Да ли је нестао кодекс?
Или је само добио – нову цену?
Извор: Данас
