Разговори у катедрали
9. јануар, 2024.
Душко тражи да завршимо…
10. јануар, 2024.
Прикажи све

Максим Војводић, народни гуслар из Црне Горе: Гуслама мјесто поред иконе и кандила

Још као голобради дјечак народни гуслар Максим Војводић кренуо је да пјева уз струне светог инструмента, а породична традиција имала је највише утицаја на развијање љубави према српским обичајима.

Народни гуслар Максим Војводић

Актуелни побједник Фестивала гуслара свих српских земаља први наступ је имао са само девет година у Плужинама, а из године у годину је напредовао док није постао, без премца, најбољи у друштву одабраних.

Војводић је поријеклом Пивљанин, члан  Гусларског друштва “Војвода Мина Радовић” из Подгорице, а за “Глас Српске” истиче да се више пута показала као тачна тврдња да су “манастири и криво гудало, српску вјеру сачували”. Отац му је усадио љубав према гуслама одмалена тако што су редовно посјећивали гусларске манифестације, набављали многа издања која су му замијенила цртане филмове и већ тада је почео да сазријева.

Гусле су душевна храна српског народа и цитирајући ове стихове, чак и наши највећи црквени великодостојници, као што су патријарх Павле и митрополит Амфилохије, тумачили су пјесму уз гусле као наставак литургије и представљали гусле као светињу чије је мјесто поред иконе и кандила у сваком српском дому. Такав је однос према њима и у мојој породици од давнина. О томе када сам их узео први пут у руке могу да свједоче само фотографије, зато кажем да гуслам откад знам за себе – почиње причу Војводић.

Радује га чињеница да све више младих чува српски идентитет и традицију, желе да буду гуслари, а што је част и привилегија посебно у изазовним временима у којим живимо.

Када сам почињао, прије петнаестак година, млади гуслари су се могли пребројати на прсте једне руке. Данас, захваљујући буђењу националне свијести у народу и посебно школама гусала, број младих гуслара је троцифрен у Црној Гори, а слична је ситуација и у осталим српским земљама. Богу смо захвални због тога и убијеђен сам да ће за још 15 година број бити четвороцифрен. Иако нема физичких сукоба, српски народ тренутно води једну од најтежих борби, ону за очување идентитета – казао је Војводић.

Војводић каже да се захваљујући дешавањима претходних година и идентитетском препороду народа, гусле највише слушају у Црној Гори.

Наравно, Херцеговина јој је по много чему слична, па тако и по гуслама. И те­ како се и на Романији слушају, али је нажалост недовољно представника средње и младе генерације. Вјерујем да ће стање бити боље, јер интересовање расте. У Крајини је било добрих гуслара и гусларска традиција је утихнула, али и тамо оне и даље буде емоције и интересовања. У Србији велики градови имају школе гусала, напредују и промовишу гусле. Шумадија воли гусле, али је и тамо мало младих представника – рекао је Војводић и додао да би се интересовање могло поправити и на југу Србије и у Сјеверној Македонији.

Иза њега је већ прегршт награда, а у његовим витринама је и титула побједника Фестивала гуслара свих српских земаља одржаног у Источном Сарајеву.

Конкуренција је била јака, али оно што је много битније, здравија него на претходним такмичењима. Смисао фестивала није ранг-листа, као што то неко нажалост перципира, него саборност и слога гуслара, како бисмо цјелокупном манифестацијом послали поруку да гусле живе и да тек предстоји њихово златно доба о чему свједочи средња генерација која заузима примат у промоцији овог древног инструмента. У таквом окружењу и поимању фестивала једини побједник су гусле – рекао је Војводић.

Осим што пјева уз гусле, активан је и у изворној групи “Пече”. Када се десила експанзија младих гуслара, бригу за опстанак тог инструмента пренио је и на изворну пјесму. На све то, каже Војводић, наш народ позитивно реагује, тако да се нада да ће временом доћи до умножавања извођача српских мелодија.

Штета је што се та прелијепа грана наше традиције не његује више и темељније. Сматрам да је неопходно на прави начин представити то богатство које има наш народ, па да ће и та грана доживјети процват. Изворна група “Пече” настала је прије десетак година у Подгорици. Чланови групе су полазници првих генерација Школе гусала “Војвода Мина Радовић”. Представљамо се изворним пјесмама из свих српских крајева, понајвише из Црне Горе и Херцеговине – истакао је  Војводић.

Да гусле и наука иду руку под руку, Војводић, иначе професор историје и сада на мастер студијама, прави је примјер.

Пета сам година на Филозофском факултету у Никшићу, одсјек за историју и ако Бог да мастер историје од ове године. Организација је пола посла, све се може стићи кад се поставе циљеви и приоритети. Образовање је веома битно за свакога човјека. Историја се преплиће са гуслама и искључиво сам је из тих разлога уписао. Када сам кренуо на факултет, основао сам Школу гусала у Никшићу која већ неколико година биљежи најбоље резултате у узрасту до 15 година – рекао је Војводић.

Дурмитор

Максим Војводић запјевао је и на врху Дурмитора, Боботовом куку, на 2.523 метара надморске висине. Према његовим ријечима, неописив је осјећај изнијети гусле на један од највиших врхова Црне Горе, а потом и запјевати уз њих.

Мој пријатељ Милинко Поповић, један од најбољих водича на Дурмитору и инструктора скијања на Копаонику, иначе гусларски првак Војводине, дошао је на ту идеју и остварили смо је љетос. Гусле су одмориле и надахнуле и нас и остале планинаре тога дана. Снимак је постао популаран, а циљ је да пјесма уз гусле одјекне са сваког камена и ливаде и уђе дубоко у душу овог страдалног, али поносног народа – рекао је Војводић.

Извор: Милош Васиљевић/glassrpske.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *