Пише: Милош Дашић
„Еј, салаши“ документарни је филм о Звонку Богдану, али и тамбурашима и једном времену којег више нема, а потписује га Маја Узелац, редитељка, чији смо рад упамтили гледајући култне тв емисије и музичке спотове. Документарни филм о легендарном певачу староградских песама можда није нешто што бисмо очекивали да видимо од ње, али у том контрасту се можда и крије лепота целог овог пројекта.
Како су већ о самом филму написали на сајту Белдокс фестивала, ово је филм је о путовању кроз људе, време и просторе: војвођанску равницу и напуштене салаше, мађарска имања и Звонкове градове – Сомбор, Суботицу, Нови Сад, Београд.
Лагано, али неочекивано, дакле, крећемо се кроз песме Звонка Богдана и епоху која још само у њима живи. Јер овај филм је и о целом једном времену које нестаје – времену обележеном својим ритуалима који су у Звонковим песмама исправно дефинисани као чиниоци иконографије равнице, боемштине, лаганог живота који ново време односи.
Филм ће имати своју премијеру 27. 05 у Дому Омладине, а пре него се филм представи публици, поставили смо неколико питања редитељки Маји Узелац, са којима смо желели да нам мало више приближи свет у који ћемо уронити филмом „Еј салаши“.
„Еј салаши“ доноси портрет Звонка Богдана, једне од најаутентичнијих личности ових простора. Шта вас је инспирисало да се упустите у причу о њему и како је изгледало то путовање кроз његов живот?
Путовање је било у складу са оним што Звонко доноси: дуго, труцкаво као на чезама, фијакерима и приградским аутобусима; поетично као војвођанске равнице; сентиментално, драматично, уз изврсну дозу трагике – као његове песме. Тај спој – Звонко и ја – отпочетка је звучао, да искористим еуфемизам, неочекивано. Е па та неочекиваност ме је инспирисала, знала сам да из ње може и хоће да изађе нешто памтљиво.
Светогорје српске поезије: (Де)семиотизација светогорске духовности у нашим (не)временима
Звонко Богдан није само музичар, већ и својеврсни чувар војвођанске традиције. На који начин сте се трудили да тај дух аутентичности пренесете на велико платно?
На сваки. То је линија приче која ме је од почетка највише увукла. Све око Звонка заправо дише том епохом која је у заласку, али не сме да се заборави. То су трзаји једног света који је још увек имао мирис природе и додир људске руке, одблесци једне егзистенције сиромашније стварима, а богатије духом; наивније, али мудрије; простије, али узвишеније.
Како је Богдан реаговао када сте му први пут представили идеју за овај филм? Да ли је у почетку био отворен за сарадњу или резервисан?
То је све био Иван. Иван је Иван Кљајић, бивши колега с ФДУ, за ког се испоставило да је у том часу музички продуцент Звонковог албума, са идејом за филм. Иван је један човек с огромном љубављу према Звонку, с мотивима чистим као сунце, и ја сам ту пратила њега.
Е, онда даље, као ни било шта друго што је добро и другачије, није ишло лако. Али је стигло где треба. А то се једино рачуна.
Кроз филм пратимо и салаше, као и доста неких других симбола једног времена које полако изумире. Колико се Војводина променила од оног света који Богдан описује у својим песмама?
Наш филм почиње Звонковим сведочанством из младости – сваки пут кад би отишао на салаш на ком је одрастао, тамо је затицао све мање оног свог детињства ког се сећао. Е па, више од пола века је већ и од те приче прошло. Сценографија његовог одрастања – салаш – сад се претворила у туристички локалитет, а шешири, тамбуре и потковице сад су сувенири. Ми смо се филмом Еј салаши вратили у доба кад се сваки метал и свако дрво савија руком, а свака чоја и свака чипка ручно прошива.
Какав је био ваш приступ документовању Богданових прича и сећања? Да ли сте хтели да ухватите више ону интимну, људску страну или сте се фокусирали на његов уметнички опус?
Први пут је у овом филму неко пришао јако близу ономе што је унутра. Није ту само оно што Звонко тако прецизно модулира док пева, ту је и оно нешто у оку, у покрету руке, у нагибу рамена, што обично не дели, окамењено из неких давних дана, па смекшано сећањем; или живо и копрцаво – како кад и како шта. Ми смо с њим прошли те успомене, те слике – ујака, оца, мајку, учитеља – толико пута док начини на које прича исту причу нису пронашли неке нове речи, продубили нека непостојећа корита и никад виђене меандре.
Онда смо све то снимили, и саслушали, и сели, и ја сам позвала монтажерку Ирену Фабри и пред том реком материјала, ми смо схватиле да морамо да му осмислимо, да му дизајнирамо и изградимо – паузе, којих он у причању нема. Та жива река која је Звонко не оставља гледаоцу простора, он у себи нема тај патос да својој поруци да на важности, рецимо – значајном тишином. То је све требало направити накнадно – те џепове ваздуха и простора у којима његова реч може да одзвања, да се прими и проклија у вама.
Песме Звонка Богдана носе меланхолију, али и неку врсту радости. Како сте бирали музику која ће пратити филм и на који начин она доприноси атмосфери?
Музици смо пришли као да је играни филм пред нама, јер имао је све што играни филм има – и саспенс и обрте и епизодне ликове и промене локација и изненађења – Кљаја је све то музички испратио према Ирениној и мојој идеји…и тако смо стизали од једне до друге Звонкове песме. Које су, саме по себи, одредишта те срећне сете и сетне среће.
Да ли сте кроз рад на филму открили нешто ново о њему што вас је посебно изненадило или дирнуло?
Открила сам.
Звонко Богдан годинама, да не кажем деценијама, свира и пева пред најеклектичнијим публикама, преко Егзит фестивала, до његових свирки на којима је публика од панкера до дизелаша. Шта ви мислите да је то оно што овај уметник има у појави и песмама да може да привуче толико велику и различиту групу људи.
Ево, међу њима је и један бивши инди-рокер, а затим ДЈ женског пола. Ја. Мислим да је његова убедљивост неумољива. Хтео је да буде глумац и одатле је у песму понео став и тон и дикцију и неку елеганцију, али је имао од почетка и неки себи својствени жар и умео је да гори кроз те мелодије и кроз речи. Све се то сабере испод само једног шешира, понекад. Што чини човечанство сваки од тих пута подношљивијим.
Филм ће имати премијеру на Белдокс фестивалу. Колико вам је важно да га прва публика види управо овде, на домаћем терену?
Па овде је Звонкова публика, она скоро па прва, најближа. Она која га је слушала давних дана у Униону из недеље у недељу и из године у годину, али и она која је о њему слушала од мајки или баба. Ја знам да је његова прича, и то баш оваква, занимљива на целом језичком простору који његова музика покрива, али се, наравно, надам и више – да је способна да пробије и те границе, и пружи се као сам звук, далеко…не мора брзо.
Шта ћемо сви ми који вас памтимо као ауторку култног Културног нокаута препознати у овом филму као део нечег вашег, ауторског, препознатљивог?
Занимљиво је да и тога има – баш из Нокаута, из давнина. Препознаћете и насмејаћете се. То је нека несташна нота. Али има ме и у ритму; у споју неспојивог, старог и новог, традиционалног и модерног, брзог и спорог; у промишљању различитих линија приче и њиховог преплета; у прекрупним плановима и прешироким тоталима…које је с тим тачним осећајем човека из равнице снимио Јован Милинов.
За крај, ако бисте морали да опишете Звонка Богдана једном реченицом, као уметника и као човека, како би та реченица звучала?
Сав је у гласу.
Извор: Данас
