Piše: Miloš Dašić
„Ej, salaši“ dokumentarni je film o Zvonku Bogdanu, ali i tamburašima i jednom vremenu kojeg više nema, a potpisuje ga Maja Uzelac, rediteljka, čiji smo rad upamtili gledajući kultne tv emisije i muzičke spotove. Dokumentarni film o legendarnom pevaču starogradskih pesama možda nije nešto što bismo očekivali da vidimo od nje, ali u tom kontrastu se možda i krije lepota celog ovog projekta.
Kako su već o samom filmu napisali na sajtu Beldoks festivala, ovo je film je o putovanju kroz ljude, vreme i prostore: vojvođansku ravnicu i napuštene salaše, mađarska imanja i Zvonkove gradove – Sombor, Suboticu, Novi Sad, Beograd.
Lagano, ali neočekivano, dakle, krećemo se kroz pesme Zvonka Bogdana i epohu koja još samo u njima živi. Jer ovaj film je i o celom jednom vremenu koje nestaje – vremenu obeleženom svojim ritualima koji su u Zvonkovim pesmama ispravno definisani kao činioci ikonografije ravnice, boemštine, laganog života koji novo vreme odnosi.
Film će imati svoju premijeru 27. 05 u Domu Omladine, a pre nego se film predstavi publici, postavili smo nekoliko pitanja rediteljki Maji Uzelac, sa kojima smo želeli da nam malo više približi svet u koji ćemo uroniti filmom „Ej salaši“.
„Ej salaši“ donosi portret Zvonka Bogdana, jedne od najautentičnijih ličnosti ovih prostora. Šta vas je inspirisalo da se upustite u priču o njemu i kako je izgledalo to putovanje kroz njegov život?
Putovanje je bilo u skladu sa onim što Zvonko donosi: dugo, truckavo kao na čezama, fijakerima i prigradskim autobusima; poetično kao vojvođanske ravnice; sentimentalno, dramatično, uz izvrsnu dozu tragike – kao njegove pesme. Taj spoj – Zvonko i ja – otpočetka je zvučao, da iskoristim eufemizam, neočekivano. E pa ta neočekivanost me je inspirisala, znala sam da iz nje može i hoće da izađe nešto pamtljivo.
Svetogorje srpske poezije: (De)semiotizacija svetogorske duhovnosti u našim (ne)vremenima
Zvonko Bogdan nije samo muzičar, već i svojevrsni čuvar vojvođanske tradicije. Na koji način ste se trudili da taj duh autentičnosti prenesete na veliko platno?
Na svaki. To je linija priče koja me je od početka najviše uvukla. Sve oko Zvonka zapravo diše tom epohom koja je u zalasku, ali ne sme da se zaboravi. To su trzaji jednog sveta koji je još uvek imao miris prirode i dodir ljudske ruke, odblesci jedne egzistencije siromašnije stvarima, a bogatije duhom; naivnije, ali mudrije; prostije, ali uzvišenije.
Kako je Bogdan reagovao kada ste mu prvi put predstavili ideju za ovaj film? Da li je u početku bio otvoren za saradnju ili rezervisan?
To je sve bio Ivan. Ivan je Ivan Kljajić, bivši kolega s FDU, za kog se ispostavilo da je u tom času muzički producent Zvonkovog albuma, sa idejom za film. Ivan je jedan čovek s ogromnom ljubavlju prema Zvonku, s motivima čistim kao sunce, i ja sam tu pratila njega.
E, onda dalje, kao ni bilo šta drugo što je dobro i drugačije, nije išlo lako. Ali je stiglo gde treba. A to se jedino računa.
Kroz film pratimo i salaše, kao i dosta nekih drugih simbola jednog vremena koje polako izumire. Koliko se Vojvodina promenila od onog sveta koji Bogdan opisuje u svojim pesmama?
Naš film počinje Zvonkovim svedočanstvom iz mladosti – svaki put kad bi otišao na salaš na kom je odrastao, tamo je zaticao sve manje onog svog detinjstva kog se sećao. E pa, više od pola veka je već i od te priče prošlo. Scenografija njegovog odrastanja – salaš – sad se pretvorila u turistički lokalitet, a šeširi, tambure i potkovice sad su suveniri. Mi smo se filmom Ej salaši vratili u doba kad se svaki metal i svako drvo savija rukom, a svaka čoja i svaka čipka ručno prošiva.
Kakav je bio vaš pristup dokumentovanju Bogdanovih priča i sećanja? Da li ste hteli da uhvatite više onu intimnu, ljudsku stranu ili ste se fokusirali na njegov umetnički opus?
Prvi put je u ovom filmu neko prišao jako blizu onome što je unutra. Nije tu samo ono što Zvonko tako precizno modulira dok peva, tu je i ono nešto u oku, u pokretu ruke, u nagibu ramena, što obično ne deli, okamenjeno iz nekih davnih dana, pa smekšano sećanjem; ili živo i koprcavo – kako kad i kako šta. Mi smo s njim prošli te uspomene, te slike – ujaka, oca, majku, učitelja – toliko puta dok načini na koje priča istu priču nisu pronašli neke nove reči, produbili neka nepostojeća korita i nikad viđene meandre.
Onda smo sve to snimili, i saslušali, i seli, i ja sam pozvala montažerku Irenu Fabri i pred tom rekom materijala, mi smo shvatile da moramo da mu osmislimo, da mu dizajniramo i izgradimo – pauze, kojih on u pričanju nema. Ta živa reka koja je Zvonko ne ostavlja gledaocu prostora, on u sebi nema taj patos da svojoj poruci da na važnosti, recimo – značajnom tišinom. To je sve trebalo napraviti naknadno – te džepove vazduha i prostora u kojima njegova reč može da odzvanja, da se primi i proklija u vama.
Pesme Zvonka Bogdana nose melanholiju, ali i neku vrstu radosti. Kako ste birali muziku koja će pratiti film i na koji način ona doprinosi atmosferi?
Muzici smo prišli kao da je igrani film pred nama, jer imao je sve što igrani film ima – i saspens i obrte i epizodne likove i promene lokacija i iznenađenja – Kljaja je sve to muzički ispratio prema Ireninoj i mojoj ideji…i tako smo stizali od jedne do druge Zvonkove pesme. Koje su, same po sebi, odredišta te srećne sete i setne sreće.
Da li ste kroz rad na filmu otkrili nešto novo o njemu što vas je posebno iznenadilo ili dirnulo?
Otkrila sam.
Zvonko Bogdan godinama, da ne kažem decenijama, svira i peva pred najeklektičnijim publikama, preko Egzit festivala, do njegovih svirki na kojima je publika od pankera do dizelaša. Šta vi mislite da je to ono što ovaj umetnik ima u pojavi i pesmama da može da privuče toliko veliku i različitu grupu ljudi.
Evo, među njima je i jedan bivši indi-roker, a zatim DJ ženskog pola. Ja. Mislim da je njegova ubedljivost neumoljiva. Hteo je da bude glumac i odatle je u pesmu poneo stav i ton i dikciju i neku eleganciju, ali je imao od početka i neki sebi svojstveni žar i umeo je da gori kroz te melodije i kroz reči. Sve se to sabere ispod samo jednog šešira, ponekad. Što čini čovečanstvo svaki od tih puta podnošljivijim.
Film će imati premijeru na Beldoks festivalu. Koliko vam je važno da ga prva publika vidi upravo ovde, na domaćem terenu?
Pa ovde je Zvonkova publika, ona skoro pa prva, najbliža. Ona koja ga je slušala davnih dana u Unionu iz nedelje u nedelju i iz godine u godinu, ali i ona koja je o njemu slušala od majki ili baba. Ja znam da je njegova priča, i to baš ovakva, zanimljiva na celom jezičkom prostoru koji njegova muzika pokriva, ali se, naravno, nadam i više – da je sposobna da probije i te granice, i pruži se kao sam zvuk, daleko…ne mora brzo.
Šta ćemo svi mi koji vas pamtimo kao autorku kultnog Kulturnog nokauta prepoznati u ovom filmu kao deo nečeg vašeg, autorskog, prepoznatljivog?
Zanimljivo je da i toga ima – baš iz Nokauta, iz davnina. Prepoznaćete i nasmejaćete se. To je neka nestašna nota. Ali ima me i u ritmu; u spoju nespojivog, starog i novog, tradicionalnog i modernog, brzog i sporog; u promišljanju različitih linija priče i njihovog prepleta; u prekrupnim planovima i preširokim totalima…koje je s tim tačnim osećajem čoveka iz ravnice snimio Jovan Milinov.
Za kraj, ako biste morali da opišete Zvonka Bogdana jednom rečenicom, kao umetnika i kao čoveka, kako bi ta rečenica zvučala?
Sav je u glasu.
Izvor: Danas
