Пише: Наталија Ђалетић
У земљи у којој се култура носи као беџ на сакоу, али се никада не откопчава, књижевност је тихо сахрањена под тежином незнања, небриге и отворене корупције. Црногорска књижевна сцена данас не постоји – постоји систем привилегованих, лобистичких и идеолошки пожељних аутора који се окрећу у уском кругу манифестација, комисија, конкурса и институционалних шминки. Све ван тог круга третира се као сумњив покушај или, у најбољем случају, непријатна сметња.
Невидљивост младих и независних аутора
Млади аутори у Црној Гори одрастају у вакууму – без ментора, без доступних информација и без стварне институционалне подршке. Не постоје едукативне платформе, радионице, ни организовани програми подршке за дебитанте. Конкурси Министарства културе се своде на бирократске замке, без јасне комуникације, са критеријумима који се не објављују јавно и комисијама чији се састав често одређује према партијском кључу, а не према стручности.
Они који желе да објаве књигу, посебно ако се не уклапају у постојеће идеолошке или комерцијалне токове, морају да сами финансирају штампање, маркетинг, промоцију и дистрибуцију – све то у земљи гдје књижаре функционишу као трговине школског прибора, а књижевни квалитет не гарантује ни излог, а камоли пажњу.
Књижаре као сабирни центри масовне конфекције
Велике књижаре престале су бити чувари литерарне разноликости. Оне функционишу као дистрибутивни центри регионалних бестселера, јефтиних превода и комерцијалне литературе. Поезија, есеји, филозофска дјела, као и аутори који се не рекламирају на Инстаграму – једноставно не постоје.
Чак и када неко самоиницијативно достави књигу, књижари га често игноришу, не обавјештавају о продаји, не траже додатне примјерке када се распродају и не желе ризиковати простор на полици за „неафирмисане“. Њихова логика: ако не доноси зараду одмах, не постоји.
Идеолошка корупција књижевног простора
У земљи у којој су народне библиотеке под управом локалне самоуправе, а локална самоуправа под управом партије, није чудо да се простор и средства додјељују по идеолошкој линији. Аутор који напише роман вриједан пажње, али који долази из „погрешног“ културног или националног миљеа, има мање шансе да буде позван, промовисан или рецензиран. Оваква пракса понижава саму идеју књижевности као универзалног, слободног простора, претварајући је у оруђе за локалне културне манипулације.
Критика у рову
Књижевна критика у Црној Гори готово да не постоји у професионалном смислу. Оно мало што се пише, пише се из ровова идеолошке опредијељености. Рецензије се дијеле по родбинским и пријатељским линијама, фестивалске награде по политичком балансу, а књиге се промовишу не по снази ријечи, већ по снази мреже. Млад писац, без идеолошке етикете и без приступа тим каналима, остаје без иједне реченице рефлексије на свој рад – што је равно културном убиству.
Преводилачка катастрофа
Црна Гора нема удружење књижевних преводилаца. Нема стратегију превођења домаћих аутора. Домаћи аутори не постоје на међународној сцени јер нема ко да преведе, нема ко да их представи. И када се појави превод, често је упитаног квалитета. Држава не улаже у професионалне преводиоце, не развија фондове за превођење, не отвара простор за сарадњу са страним издавачима. На међународним сајмовима књига, Црна Гора је или потпуно одсутна, или присутна са неупадљивим штандом који више личи на туристички пано него на културну мисију.
Татјана Њежић: Утопија која се остварује: Протести и књижевност
Образовни систем као саботер читалачке писмености
Да ствар буде гора, образовни систем у Црној Гори годинама потискује књижевност на маргине. Ученици уче анализе које су старије од њихових наставника. Нема простора за савремене ауторе, нема слободног читања, нема радионица, нема инспирације. Резултати припремних тестова за ПИСА тестирање показују да мање од 10% ђака има функционалну читалачку писменост. Школа не ствара читаоца. А без читаоца – писац не постоји.
И шта онда остаје?
Остаје шачица људи који упркос свему пишу. Објављују у сопственој режији. Сами носе своје књиге од града до града. Сами уређују, промовишу, шаљу на фестивале. Они који не подилазе систему, који не моле за простор, који не траже дозволу да постоје.
Црна Гора их не види. Институције их не познају. Критика их не коментарише. Школа их не спомиње. Књижаре их игноришу. А они и даље пишу. Не да би се додворили, већ да би оставили траг у култури коју држава систематски понижава.
И то је највећи парадокс: у земљи у којој је књига изгубила вриједност, још увијек има оних који је пишу из чисте вјере да ријеч вриједи. Управо зато, нада није изгубљена. Али само ако се препозна потреба за радикалном промјеном – транспарентношћу, децентрализацијом, стручним комисијама, подршком младима и независнима, едукацијом наставника, улагањима у преводилаштво и критику.
У супротном, књижевна сцена у Црној Гори остаће оно што је данас – игра затвореног круга, у којој они који држе кључеве, не желе да отворе врата никоме осим себи.
Извор: Омладина!
