Пише: Соња Томовић Шундић
Први дио прочитајте овдје
На Лубардино сликарство оставило је снажан печат његово упознавање са великим француским сликарима, међу којима су Пикасо, Брак и Матис. Он се детаљно бавио фовизмом и кубизмом, настојећи да та сликарска рјешења примјени на властити начин сликања. Користи маслинасто-зелену, тамно-плаву текстуру, чисте тонове у којима се наговјештавају његова интимна расположења, покушај тражење властитог стилског израза. Дјела овог раздобља сврстана су у поетски реализам, колористички реализам, интимизам. Он слика мртву природу, камене мостове, разрушене грађевине, показавши високе домете своје пиктуралне технике у којој се ређају пејзажи Црне Горе, Ријека Црнојевића (1937) Мотив са Мораче (1931), настојећи да својим визуелним искуствима да нешто изразитију експресивност и израз. У натуралистичком приказу Заклано јагње (1940), имамо естетику ружног. Он вјерно дочарава апокалипсу предстојећег зла у Другом свјетском рату, разарање људске личности, анатомским приказом искомаданог тијела, невиног страдања, јагњета божјег, Исус је симболички на поновном распећу, исециран злоумишљајима тоталитарних идеологија које се у двадесетом вијеку јављају у Европи.
У стваралаштву нашег сликара од његове прве самосталне изложбе 1929. до изложбе 1952. године у којој је начинио одлучујући искорак у односу на преовлађавајући соцреалистички стил, имамо узлазну линију у развоју његовог раскошног сликарског талента. Од колористичког реализма у почетном раздобљу до арабескне експресивности 50-их година двадесетог вијека, инспирисан француским енформелом, сликарским оријентацијама западноевропске умјетности. У његовом опусу поступно се рађа један апстрактнији – постимпресионистички израз, феномени природе и искуство прошлости трансформишу се у симболичку форму, у којој се скривају противрјечна искуства, љепота и ружноћа, радост живљења и тјескобе. Свијет састав паклене неслоге, рат у хераклитовској слици свијета, panta rei, у коме се сукобљава човјек са човјеком, народ са народом, море с небесима, душа с тијелом, према визијама Игумана Стефана у Горском вијенцу.
Камена пучина (1951) прекретница је у Лубардином начину сликања, повезивању боје, камена и звука, хватањем ритмичког склада и невидљиве мелодије у стварима које су обмотане етеричном свјетлошћу. Сликар је поступно испуњавао свој умјетнички идеал, остваривши синергију звука и свјетлости, поигравањем топлих и хладних нијанси, знак да је успјешно представио невидљиви метафизички квалитет, уравнотежену композицију у ономе што је стално у таласању. Тиме је успоставио симбол камена у геометризованој форми као пра-почело из кога све почиње и коме се враћа као примарној супстанци. У њој је скривена сонорност, звучност и покрет, али и једно умирујуће спокојство у коме све што постоји добија своју изгубљену хармонију.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош – Ликовна симфонија по угледу на пјесничку визију
Лубарда је од лијепог, у природи доспијевао до могућности визуелизације бића свјетлости на платну, а његову таласасту природу ухвати у бљеску који се нигдје друго не показује тако вјерно као у камену. Он успијева да унесе свјетлост бојом, ритмом, оствари синестезију чула, ока и уха, асоцијацијама оживи неживу материју, драмски и колористички, страшћу која одговара Његошевом путу ка вишим сферама свјетлосне љепоте. Та љепота озарује – освјетљава својом магичном природом органски, али и неоргански свијет: Колико сам и колико путах свод плаветни неба свештенога/брилијантним засијат сјеменом/заклињао душом запаљеном/да ми свету открије тајну. Умјетници имају неугасиву жеђ за истином, сликар и пјесник, користећи боју и језик да својој чежњи дају опипљиву мјеру. Камен, небо и море упијају свјетлост, натопљени свјетлосним извором првобитног космичког огњишта и сами зраче свјетлосне зраке, и својим пламеном везују се за душу пламена поете који сазерцава ову наднаравну свјетлост у земаљским оквирима.
Слика Ноћ у Црној Гори, уље на платну из 1951. која се чува у Народном музеју, увод је у Лубардину нову стилску оријентацију, манир да се на препознатљивом тематском фону створи умјетничка стварност универзалног смисла. Насликана уљаним бојама Црна Гора, из 1951. ти разиграни камени предјели, живот који пулсира у камену, живописност црногорског предјела, непоновљиви колорит, усклађеност боја на платну и облика, то је интуитивно са-гледавање бића Црне Горе, кроз пасивност материје и активност духа као формативног, покретачког телоса у мрачној материји. Сугестивни приказ ноћи, црни застор над земљом планинских вијенаца, копрена којом су обавијени камени пејзажи и ратнички немири, усуд историје, тренутак предаха, привид мира као жуто небо изнад Голготе на Тинторетовом платну. Слика престаје да има функцију документарно–историјског записа, она је апел за дубље разумијевање поднебља, сугестивно упућује да се из мрака рађа свјетлост: И цијели ови беспрореци по поретку некоме сљедују. У ноћни покров утиснута је душа каменог пејзажа, изломљена форма као у првој фази Пикасовој и Браковој. То је сан у коме се спава без сјећања, сјај који ће бљеснути као снага живота јарким бојама са првим јутарњим зраком: Ко кад зрака умре на планину/кад утоне сунце у пучину. Загасита, тамна ноћ у којој се назиру апстрактне форме, експериментише са формом и бојом, присутност је и одсутност, вјечна игра у сусрету ноћи и дана. Тиме се долази у подручје оног универзалног које се слути у измјени свијетла и тмине, излаз из замршености лавиринта, утапање узбурканих крајолика у динамички ритам живљења. Визуелизацијом менталних сила, умјетник је успио да отргне боју од њеног прозаичног значења, емпатијски реагујући на свијет око себе, створи слику – симбол, чија је многострукост значења тешко ухватљива за сваки други вид изражавања. Лубарда умије да посматра природу, његова палета тада је тмаста и згуснута, потез четкицом промишљен, боја се повезује са облицима, варијацијама у велики ораторијум, отмјен и узвишен. До тог искуства, он долази попут старих мајстора Тоскане и Шпаније, извлачећи у слици оно што је непосредно доживљавао пред величанственом природом своје домаје. Он слика свјестан да његов рад ма колико се служио узорима, постаје вриједносни орјентир од кога се рачуна сликарска епоха, мјери нова снага умјетничког израза у јужнословенској умјетности.
др Соња Томовић Шундић: Свјетлост и слобода мјера су љепоте за Његоша и Лубарду
Лубарда је сликао велике историјске догађаје, преузимао митове из богате народне традиције и насљеђа, легенде, уочавајући згуснуту суштину у стварима, показујући смисао за поимање кључних егзистенцијалних питања. Њега занима човјек и његова судбина. Без обзира да ли се бави мртвом природом или пејзажом, намјеран је да искаже узбудљиву драму постојања, предосјетивши трагизам усљед зла које се периодично обнавља у људској историји. У конструкцији слике преовладавају историјски мотиви, акценат је стављен на борбу добра и зла. У периоду када слика социјалне мотиве, он је ангажовани сликар који у обнови земље слави радни елан уграђен у разноврсне токове политичке стварности. Од визије у Закланом јагњету, уочи Другог свјетског рата, он варира концепт Гернике Пабла Пикаса, а смјелим деформацијама облика, успоставља постулате модерне умјетности, примијенивши их на историју, меморију и народну традицију. Његов сликарски метод, усаглашен је са темом преузетом из историје, како би се у супротностима свијетла и таме раскривала дубља истина. Све што је преузимао из народне митологије, епске нарације и легенде постало је дио његове промишљене ликовне спекулације. Он користи апстрактни експресионизам, да би у слици Борба коња, сукобу између црног и бијелог, представио главни садржај који одређује структуру слике. Осим тога, интегрални дио слике, је без-временост: вријеме које не иде. То може бити сваки интервал уздигнут до универзалије, при чему је дистанца од историје евидентна.
Супротности се доводе до универзалног, конфликта који се наглашава у широко постављеним историјским темама: Вучји до и Косовски бој (1953) гдје се идеја разлаже кроз судар елемената на слици, како би се познати догађај превео на мета – историјски ниво, уопштавала идеја ратног метежа до њених глобалних и све-човјечанских размјера.
Наставиће се…
