Пише: Соња Томовић Шундић
Његошева поезија утицала је на сликарство Петра Лубарде, сличности у њиховом мисаоном схватању свијета, темеље се на сродности генијалних духова, проналажењу одговарајућих идеја и појмова, визуелној култури од перцепције чулног искуства до сложенијег сагледавања суштине. Пут од спољашње форме до невидљиве стране феномена, смисао за естетски доживљај је најважнија ствар за процес стварања код великана умјетности.
Лубардино сликарство са наглашеним духовним, унутрашњим слојевима више или мање отворено садржи идеје Његошеве Луче микрокозме. Нарочито, када је у питању схватање смисла лијепог које врхуни у највишем облику спиритуалне свјетлости. Његош је и сам био сљедбеник дугог низа аутора који су у европској и свјетској култури говорили о метафизичкој свјетлости. Од Зороастре, новоплатонизма, учених хришћанских теолога у периоду патристике као што је свети Дионисије Ареопагита, па све до британског пјесника Џона Милтона, или италијанског поете Дантеа, писца Божанствене комедије.
Осим естетског поимања љепоте (свјетлости), књижевни спјевови Горски вијенац и Шћепан Мали, надахнули су Лубарду за тематски оквир посвећен херојској прошлости: Гуслар, Бој на Косову, Битка на Вучјем долу. Морални кодекс преузет из народне традиције, битан у разумијевању сукоба који се контуирано обнавља у визији Игумана Стефана, у природи и друштвеним односима, људској историји.
Његошева филозофија човјека, идеја о универзуму, схватање простора и времена, могли су дјеловати као пјесничко откровење за Лубардину раскошну машту, покретљивост духа и енергизам, те снажни стваралачки ерос који се може истраживати у симболима ликовне умјетности: Сва ти овдје гину поњатија вообрази сами себе гоне или стих Колико сам ја посла имао док сам вријеме отео мракама, упут су на почетак драме постојања, која се рефлектује на човјеков живот.
За продубљену антрополошку анализу Лубарди служе стихови: Тајна чојку човјек је највиша / човјек изгнат са врата чудествених/он сам собом чудо сочињава/сиромашан без надзиратеља под влијањем тајнога промисла. Он залази у епицентар, језгро живота и срж човјекове тајне ликовним средствима, бојом, контуром, линијама, игром свјетла и таме, остваривши онај степен вишезначности који је присутан у Лучи микрокозми. Сликовитост, симболичност, мисаоност и акустика спајају се под утицајем Његошевог филозофског свјетоназора у естетско и етичко начело. У сликарским промјенама, динамици, начину како је освајао просторе високе пиктуралне вриједности, створивши космичку симфонију по угледу на пјесничку визију.
др Соња Томовић Шундић: Свјетлост и слобода мјера су љепоте за Његоша и Лубарду
Од лирске дескрипције у периоду прије Другог свјетског рата до експресивности под утицајем фовиста и кубиста и француског енформела, на концу апстрактног експресионизма, Лубарда је умио да слиједи његошевске визије као унутрашњи сижејни образац, како би од дескрипције доспијевао у поље значења. Он зна да одговарајућом бојом интензивних валерских својстава изрази оно што је његов велики узор казивао на поетски начин.
Петар Лубарда један је од најзначајнијих сликара XX вијека. Он је био прекретница у црногорском сликарству, успостављајући плодну синтезу између западноевопске ликовне технике и византијског фреско – сликарства. Лубарда је слутио у слици нешто поетско. Он осјећа да је слика поезија и љепота, као што је и великан подловћенске Црне Горе записивао у Лучи Микрокозми: Шта је скупа ово свеколико до општега оца поезија. Љепота је видљива у природи, али она метафизичка, спиритуална, и идеална вриједност, доступна је једино у визуелном доживљају умјетника, те поетском надахнућу пјесника, даровима којима су два Петра, Његош и Лубарда, били обдарени, оним изворним талентом који блиста у њиховој умјетности. Та висока култура сазријева испод ловћенског наднебесја, одакле се као са Олимпа види биће свијета у његовим чистим појавностима, камену, небу, сунцу, свјетлости, слути прозрачни зрак небеског огња и тегет – загасита боја морске пучине.
Мисаоност пјесничког језика и сликовитост ликовног израза, свједоче да је умјетност моћ да се путем њеног језика изрази филозофски поглед на свијет, укрсте смисао и слика, одгонетне метафизичка стварност, невидљивост уктана у видљивом. Показује суштински лијепо приказано у красоти различитих облика природе, посвједочивши да је умјетник творац мали најближи божеству, стваралац – демијург способан да савлада материју, објелодани истину свијета. Поучени древном античком мудрошћу у Платоновом Федру, знамо да је једино љепоти од свих вриједности пало у дио да буде приправљена за чуло вида – видљива: Љепота ми ова божја развијала умне силе, лијепо восхићава душу умјетника, узводи је натчулној љепоти, ванвременој и вјечној, буди у души чежњу, ерос за (са)знањем истине која је скривена за поглед смртног човјека: Ова тајна високог промисла непостижна је за човјекове ограничене способности интелекта, осим у часовима стваралачке имагинације и путовања бесмртне луче у космичка пространства. У тренуцима надахнућа календарско вријеме зауставља свој ток, док стваралачка снага уобразиље успијева да пређе границу возможности, и сопствене визије оваплоти у медијум умјетничког дјела.
Прије него што пређемо на испитивање утицаја Његошевих идеја, на сликарски опус Петра Лубарде, свјетлосну еманацију из језгра васионе на његовим платнима, етику дужности и антропологију, износимо неколико биографских чињеница.
Рођен је на Љуботињу код Цетиња 27. јула 1907. – умро 13. фебруара 1974. у Београду. Основну школу похађао је у Љуботињу, Цетињу и Херцег – Новом, а гимназију у Херцег – Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу. Студије сликарства започиње 1925. у Београду и наставља већ 1926, на Academie des Beau Arts у Паризу. Од 1938. до 1940. поново је у Паризу. Ратне године од 1941. до 1944. проводи у заробљеништву у веома суровим условима, Аустрији, Њемачкој и Италији. Након Другог свјетског рата од 1945. ради као професор на Ликовној академији у Београду, а 1946. одлази на Цетиње гдје заједно са Милом Милуновићем учествује у отварању Умјетничке школе у којој је био предавач и директор, да би се 1947. премјестио у Херцег – Нови. У Београд се поново враћа 1950. године гдје остаје до краја живота. Лубардин немирни и трагалачки дух авантуристе, честа промјена мјеста, од Цетиња до Херцег – Новог, Београда, Париза, касније и Индија, цетињски крајолик и београдско школовање гдје га посебно инспирише сликарка Бета Вукановић, Илија Шобајић, Љуба Ивановић, студирање дјела великих мајстора која гледа непосредно, све те различите средине дубоко су урезане у његову умјетничку меморију. Епска нарација домаћег тла, визуелни пејзаж Црне Горе, као и великани европског импресионизма и експресионизма, сликар Гоја, Микеланђело, средњовјековне фреске, кубизам, Пикасо, Матис и Брак, Сезан, Рембрант, Ел Греко, али и поезија Његошева, вибрирају у његовој стваралачкој имагинацији. То подстиче машту на оригиналну креацију. Путовања, и оно што носе собом, развијају његов ликовни сензибилитет који превазилази историјске границе. Он је сликар свијета надахнут космополизмом, не припада ниједној школи до краја, јер је имао жељу да развија властиту сликарску визију.
Лубардин концепт слике, спој реалног и апстракције у којој се увијек назире сиже, витална снага у његовим капиталним дјелима, платна која су обиљежила сликарску праксу двадесетог вијека, уравнотежена и хармонична, одмах су скренула пажњу европске и свјетске културне јавности. Он учествује на Венецијанском бијеналу 1950. Излаже на Бијеналу у Сао Паолу, у галерији Michel Warrem, у Паризу. За слику Ноћ у Црној Гори на Трећем бијеналу ликовних умјетности у Токију 1955. добија награду, а за слику Борба коња, националну награду Гугенхајмове задужбине 1956. У оквиру Свјетске изложбе EXPO у Бриселу, увршћена је његова слика Медитеран из 1952. Заступљен је у престижној Историји модерног сликарства, Херберта Рида. Године 1997. установљено је највеће признање Петар Лубарда које се додјељује за ликовну умјетност у Црној Гори.
Лубардина улога средином двадесетог вијека била је незамјењива у јужнословенској култури. Новим сликарским језиком, тематски и композиционо обнављао је живу вјеру у моћ умјетности, дјелујући на препород нашег послијератног сликарства.
Шта је заједничко Лубарди и Његошу? Ако трагамо за сличностима, наћи ћемо им у корпусу идеја, љепоти и свјетлости, естетици и етици, ономе што умјетност суштински представља, успјевши да остави дубоку бразду својим стваралачким прегнућима у нашој историји културе. Умјетност оживљава, укида границе, иде главним колосјеком људске мудрости која човјека одваја од нижих облика живота. У процесу стварања слике Лубарда прави скице, анализира, спрема мноштво студија за један рад, да би на крају из тих неколико варијација добио одговарајући ликовни квалитет. У тој техничкој страни којом се занатски обрађује материјал израња неочекивана слика, пјесма испјевана бојом, контуром, линијом, ритмичким понављањем и композицијом.
Сликарски опус Петра Лубарде, од раних радова до најзрелије сликарске фазе, чини јединствену цјелину – мозаик различитих сегмената уклопљених у јединствену визију свијета, испричану ликовним језиком: Ми разумијемо у умјетности епохе и културе, сигурно по својим формама, али то нас не смије збуњивати, као мерило вредности: супротстављајући једну форму наспрам друге, видећемо да су оне костим, а испод је креативни дух који је вечно жив – и тај виталитет духа нам нуди свој стваралачки потенцијал, и уколико га видимо, прочитамо, чујемо он нам открива дубљу разложеност тих односа и равнотежа, тај дух је био покретач, омогућавао свим ствараоцима да виде јасно своје доба и време. Тај вјечно живи – креативни дух, присутан је у човјеку, природи, универзуму, омогућава да се у појавама уочи дубља разложност, законитост и равнотежа, стваралачки потенцијал огромног напона, заслужан за естетско обликовање и правила по којима се креће и одржава у сразмјери њихова унутрашња динамика и покретљивост: Над свом овом грдном мјешавином опет умна сила торжествује, не пушта се да је зло побиједи. Испод површине видљиве природе налази се спиритуала страна феномена. Она се може представити чистом ликовношћу, приказати сликом, симболом те невидљиве енергије у основи оног што перципирамо нашим чулима, оном што је сликар осјећао да вибрира у њему и око њега. Лубардине слике су израз његовог метафизичког схватања, сликарство начин да се визуелно и акустички убиљежи знак, звук и симболичност тог неухватљивог свијета у коме пулсира радост живота, истина која се чулима опажа као љепота. Лубарда је противник античког концепта мимесиса, подржавања, ослободивши простор да бојом као чистом енергијом изрази своју интуицију не одсликавајући збивања, већ прије да у промјенама излучи оно непромјењиво, свјетлост у њеним најразноврснијим степенима појавности. Свјетлост је за Лубарду интегрални дио слике, кључни елеменат његовог ликовног рукописа, тријумф остварен употребом разноврсне палете, глоријом боје над свим облицима постојећег. Знаке те невидљиве енергије преточиће у својим платнима: на мјесту у космичким дубинама гдје се свему бићу насмијала зора, а прва искра сјекла у предјеле ноћи и хаоса/и свјетлости облик показала, како записује пјесник Луче микрокозме. Лубарда је био сликар занијет бојом као језиком да се укаже на изворну слику свијета. То је онтологија боје којом се хвата (од)бљесак васионе, њена разнолика палета о којој тако надахнуто пише Његош у описима рајског блаженства у пријегзистенцији.
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
На овом путу изласка у космичка пространства, просвијетљена душа чује наднебеску хармонију, од ње она стреца светим електризмом, као у визији апостола Павла на путу за Дамаск, поражена је свјетлошћу, а језик се од чудествах мрзне, немоћан да одрази метафизику лијепог, идеално лијепо, открије сјајност, светост и савршенство. У Лубардиним платнима посвећеним природним пејзажима, његовим каменитим и валовитим пучинама, стијенама и њиховим изрезбареним рељефима, као и апстрактним представама космичког пространства, уочавамо бљесак који се открива, удар који нађе искру у камену, све – свјетлосни импулс којим је прожето све што јесте. То је животодавни принцип живота, ерос насупрот мраку, танатосу, разарању, злу. Таква слика космоса је попут оне дате у Лучи сва у чистим бојама, црвено – рубинској, смарагдној, опточена брилијантима и свјетлуцавим дијамантима који се пресијавају у престолодржећој гори превјечног Господа, док су цвјетне ливаде на којима царује вјечити мај, украшене бојом лаком и прозрачном. Тај визуелни доживљај, на њему својствен начин у свом развојном путу, различитим теметским кретањем од класичног академизма до модернијих ликовних форми изражавања, Лубарда користи мајсторски, настојећи да бојом и свјетлошћу уобличи своје разумијевање смисла постојећег устројства, претварајући га у живе облике и фигуре на својим платнима. У оку умјетника одвија се не само реални, већ духовни опажај вишег реда, откровење које попут бљеска сине у свијести способној да сагледа апсолут лијепог: На њ’је пријестол миросијатеља те у свјетлост биће окупао. Изван граница материјалног, духовни опажај упућен је у над-свјетлосну регију идеалног. Том циљу служе његова колористичка рјешења, црвене слике крашких предјела, плаве слике у подне, жути страх смрти, бијели крик галебова, да опише оно ријечима неименљиво искуство, емоције, расположења, догађаје неисказиве људским језиком. Употребљавајући звуковне акорде боје плаве, жуте, црвене, бијеле он је остваривао двоструки задатак – бојом је биљежио свјетлост, вјерујући да у свјетлосним ефектима пребива чујност и звук. Не само визуелно треперење, већ енергетска фреквенција у радијусу приправљеном за умјетникову моћ гледања у којој се види оно што је безвремено. У некој врсти енергизма којим су натопљене слике, ствара се гравитационо поље које успијева трајније да привуче посматрача, уводећи га у простор са јединственим значењем.
Лубарда зна да користи боју. Он има истанчани укус да употријеби њену енергију, свјетлије и тамније валере у монохроматском преливу и нијансама улије у атмосферу слике, остваривши тонално и сликовно јединство. Он зна да користи све ступњеве боје, од оних гушћих и разређенијих до тешких тонова, своје прозрачне палете и њене флуидне енергије. Такође, укршта и слаже нијансе у контрасту, чиме остварује особену експресивност, покретљивост облика која долази изнутра. Оживљавајући неживу материју, способан је да јој удахне живот, таласасто кретање свјетлости која се губи у раму слике дајући јој ванвремену сјајност и бљештавост, на шта би смо могли примијенити стихове Луче: Сад нас ево у царство свјетлости/на валове тихе, бесконачне. Вријеме нема уобичајено значење у над – индивидуалном искуству, оно је залеђено у часу када сликар напушта каузалитет природе, осјетивши укус слободе. У сликарској стварност је укинуто вријеме, реални простор увучен у поље ликовности добија форму вјечне садашњости, која је заправо стварна, па сликарева свијест продире у непозирност, у стању је да отклони непрозирну смртности завјесу и заплови у светилиште бића. Пошто је код Лубарде све у наглашеним мијенама, и преображајима, за њега у природи пребива воља, услов њене покретљивости и развоја. То је моћ за узрастањем, опирање свакој при – сили наметнутог кретања: Одавде ти судба, воља с умом у једноме избијају кључу. Сврха овог увида је проналазак епицентра из којег се створено испуњава тежњом за отпором, према свему што је без – умно, хаотично и несређено.
Извор: Вијести
