Пише: Синан Гуџевић
Листопади Рефика Личине нису апстрактни. Нису оно што су априли Владислава Петковића Диса. (Прошли су априли/ и ми нисмо више и нећемо бити шта смо некад били.) Април је апстрактно име договором, то јест употребом прихваћено за конкретно. А конкретно није. Април и оних једанаест који с њиме чине годину (међу њима је и листопад, молим лијепо), оно су што вели Аурелије Аугустин за вријеме: кад ме неко пита шта је, не знам, а кад ме не пита нико, знам шта је.
Листопади Рефика Личине јесу дрвета. Коријење, стабла, крошње, коре и лишће. То су, ако вјеру поклонимо Аристотелу, обрнути људи: главе су им доље, ноге горе. Рефо Личина је растао у Пазару и у Шавцима, на ушћу ријеке Љуцке у Рашку. Заволио је у Шавцима дрвеће. То јест биљке. Оне су његов свијет. Животиње су на другом мјесту. Боји се коња. Можда му се због њих није читао „Педро Парамо“. Можда.
„Листопади“ су књига дневничких биљешки од пола септембра 2022. до краја марта 2023. Објављена је ове, 2024. године у Сарајеву, уредник јој је Семездин Мехмединовић, издавач Buubook. Али како Рефо пише о листопадима! То како он пише, у Санџаку се каже: да се хакнеш! (Да се растопиш: На а је акценат у хакнеш, дугосилазни. Има и глагол хàкнути, није повратан, значи „јурнути“). Рефикова џанарика има главу у земљи, Рефик је обрнута џанарика са коријењем увис. Он је и онај кактус Леса Ивановића, али с бодљама унутра окренутим.
Поток махала у Пазару, гдје Рефик дјететом живи три године, прати га кроз Лунд у Шведској гдје живи већ 33. годину. У Поток махалу су, кад је Рефик био дијете, залазили само милицајци, била је на злу гласу, пуна гилиптера, никнулих из досељене сиротиње помијешане с оном домаћом. Рефо расте у Потоку, то јест у Поток, то је пазарски локатив. Из Поток махале је био човјек који је у пазарски живот увео бенџо, Черкез Рифат Рифатовић. Сва та Поток махала прати пјесника Личину и у Скандинавији. Ондје је потоку име Хöје, и пазарске џанарике, трешње и шљиве прате га уз тај поток, он их обрезује, његује и бере на парцели коју је добио на кориштење од комуне града Лунда. Он махалом назива и дио града у Лунду, гдје га је ошишао фризер, крај школе Полхем, и замало му уши одсјекао.
Родитељи Рефикови у Пазару, мајка болује, сваки дан га сестре и брат обавјештавају. Мајка умире, он набавља авионску карту, па јуриш у Копенхаген на аеродром, па оданде у Загреб, па из Загреба за Сарајево. (Гдје смо ово, гдје сам ово. На небу сам. Летим. Да укопам мајку.) У Сарајеву, док чека ноћни аутобус за Пазар, улази Рефо Пазарче у сластичару, пита имају ли сарајевску баклаву, то је у Пазару термин јак као земља, јак као Кант (рекао би Брана Петровић), дјевојка с кецељом му каже да су све баклаве сарајевске, земљо Индијо! Рефо пазарско без мајке сироче то чује па се погубљен погуби још више, те изиђе. Санџак и Сарајево су по питању баклаве два континента.
„Листопади“ су дневник, но у дневнику има и других дневника, и дневникових дневника. Има биљежака из сјећања, из шездесетих година: куповина куће у Јошаници, мајка болује од верема плућа, али излази да види кућу прије куповине. Тек је четири године радница, а већ двије године плућни болесник у диспанзеру, но директор Хузеир одобрава узорној радници кредит, и купује се та кућа, спас за дјецу. Хвала текстилном комбинату Рашка, „сиротињској мајци“.
У пазарском Дому омладине Рефик Личина, у јесен 1978, присуствује наступу гостију књижевних Октобарских сусрета. Једном госту је име Пенти Сарикоски, док излази на позорницу дјеца се с њиме шегаче, а кад заврши своје читање („Дешава се чудо поезије“) и крене према шанку гдје је стајао, а иста та дјечурлија доведена из школе, шуте од чуда и повијају се устрану „као жито под откосом“. Крај њега, тада има 41 годину, у сепареу сједи 22-годишњи Рефик Личина „само зато што су се други јагмили да сједну што ближе М. Бернер и Р. Адамовићу, штимунгмајсторима“. Ту ће за Рефика почети лепет још једне судбине: у Лунду ће се забавити о преводу Сарикоскијеве трилогије с насловом „Tiarnia“. То Личина неће чинити да се окористи од аутора, аутор је умро још 1983, пет година након што је био у сепареу новопазарског хотела Врбак. За свога коликог толиког живота Сарикоски је на фински превео монументалне ствари: Хомерову „Одисеју“ и „Улиса“ Џејмса Џојса, да само њих споменемо.
Листопади, стара и млада стабла храстова, букава, бреза, јасика трепетљика и јасена, врбаци, маце, јоховаци, то је свијет по којем хода и халиједа пјесник Личина. О јохама чује оно што је слушао и на обалама Љуцке, Рашке и Јошанице: да су јохе виле. На тринаест мјеста спомиње Рилкеа, који је боравио у замку Боргебyју 1904, те кад прође поред раскрснице за Ломи биљежи како туда лебди дух Рилкеов. Ту је сликарка Тора Вега Холмстрöм један дан правила друштво Рилкеу и, запањена његовим омаловажавањем Гетеа, отишла од њега. Мисао коју Личина изговара да би Торин одлазак могао бити искра за Рилкеову пјесму о Орфеју и Еуридики (мисао одмах и пориче), ако и није доказана, није ни за одбацити. Некада смо се играли именом Рилке, те смо га звали Лирке. Према записима писца и сликара Ернста Нордлинда, Рилке се бојао коња. Дух Рилкеов борави и у Личини.
„Листопади“ вуку мисао и на Рилкеову симболистичку пјесму „Јесен“ (Herbst) написану двије године прије ауторова боравка у Шведској. Овако ју је превео незаборавни Бранимир Живојиновић:
Опада лишће, као да из даљина
пада, уз опор и одречан лет,
као да вену сред небеских тмина
далеке баште.
И тешка земља ноћу
пада из роја звезда у самоћу.
Сви ми падамо. Пада рука. Пад
у сваком од нас живи неизбежно.
Па ипак Неко бесконачно нежно
падању овом даје смер и склад.
У Рефовим „Листопадима“ има болних записа о његовој повременој потонулости у Скандинавији, те о повијести те потонулости. Она га је знавала наћи и дјетињству: дешавало му се да свеже весвесу, мркосвијет, дамарицу па у загради наводи: дјетиња психоза. Та потонулост се изражава санџачком ријечју ухиљеност боље него икојом другом. На ту пазарску бољку и боравак у болници Рефика подсјећа у Шведској мирис из библиотеке Вäстер, у којој је радио: „Кад бих с пакетима књига кренуо онамо и кад би ме запахнуо мирис из тамошње кухиње, сјетио бих се пазарске болнице, болничких ходника који би се напунили мојом вриском иза сваке мајчине посјете.“
Треба се надати да ће се ова књига распродати. Било би правично да се распрода. Јер је написана из најбољег материјала, из онога што је пјесник доживио, видио и преживио. Јер је књига дивна. Књига осјетљивог пјесника за осјетљиве душе. Химна мајци. Нема јој равна. Кад се буде распродало ово издање, ја ћу замолити Рефика да у другом исправи само један пропуст, један једини. Да ријеку Љуцку, крај које је растао, не пише Људска. То је једини уступак који је начинио онима што из даљине именују наше ствари. Ријека Љуцка није Људска, но је Љуцка, то зна и Рефик, и боље од мене, растао је уз ушће Љуцке у Рашку. Неко је једном преломио преко кољена, те уписао на географску карту Људска, па ено, тако сад пише и крај ћуприје у Бијелим Водама. А ријека се не зове по људима, она се зове или по Љутајама, једном од првих села испод њеног извора, или по томе што са Шаранског крша гдје извире, долази љут вјетар низ ријеку све до Вучинића, ми што смо табанали крај Љуцке у школу предобро га знамо. Или по Љуцама, за које се прича да су некад живјели негдје између Шара и Љутаја. Све то је можда, али по „људима“ се Љуцка не зове. То знају сви који живе уз и низ Љуцку. Рефо, грлим те из све снаге, за ове твоје листопаде, грлим и не пуштам.
Извор: Портал Новости
