Piše: Slobodan Divljak
Posle veličanstvenog skupa na Slaviji čiji su organizatori bili studenti a na kojem je bilo više od 100.000 ljudi, Ana Brnabić je na Hepi televiziji istakla da je na tom skupu bilo najmanje studenata, te da su stoga na njemu dominirali politički zahtevi. Ona izgleda ima natprirodnu moć da u ogromnoj masi ljudi precizno izbroji koliko je bilo studenata, a koliko nestudenata. Zaista zadivljujuća magijska moć.
Kako građani sebe vide
No, glavni problem je u njenom zaključku da je taj protest bio obeležen političkim zahtevima, čime ona pokazuje da, kao i svi njeni saborci, zajedno sa njihovim neprikosnovenim gospodarom Vučićem, poistovećuje političke i stranačke zahteve. U svim autentičnim građanskim državama bila bi zbog ovoga izvrgnuta ruglu od samih samosvesnih građana. Jer građanin je, po samoj svojoj definiciji, političko biće. To proizlazi već iz same činjenice što u građanskoj državi svi koji imaju status građanina imaju pravo da glasaju na višestranačkim izborima na kojima pobednik izbora može biti samo ona stranka ili stranačka koalicija koja je dobila većinsku podršku građana kao birača na izborima, naravno ukoliko su izbori „fer“, tj. ukoliko se sve stranke nadmeću pod jednakim uslovima. Ta činjenica potvrđuje da su građani izvorni nosioci suvereniteta i da je njihova izborna volja presudna za legitimitet vlasti. Naravno, to i Ana Brnabić, kao i njen šef, kako ona Aleksandra Vučića zove, znaju. Ali oni bez predaha svaku aktivnost građana, bilo da se ona ogleda u verbalnoj kritici vlasti ili u različitim oblicima građanske neposlušnosti, diskvalifikuju tako što je podvode pod pojam politizacije. Donedavno su oni i samom studentskom buntu, dosad najmasovnijem u istoriji Srbije od kada se Crna Gora odvojila od nje, pridavali prefiks „politički“, kao da studenti nisu građani. Ova demonizacija „političkih zahteva“ građana ima za cilj da se oni prisilno pasiviziraju u periodu između izbora. Na optužbu da su njihovi zahtevi politički, studenti su bez ikakvih rezervi odgovorili potvrdno, tj. adekvatno.
Po čemu se politički zahtevi suštinski razlikuju od stranačkih? Boriti se za slobodu govora, udruživanja, veroispovesti, za nezavisnost RTS-a od vlasti, za profesionalizam u novinarstvu, za nezavisnost pravosuđa, tj. za uspostavljanje stroge podele vlasti, za poštovanje građanskih i individualnih prava, dakle za one principe koji čine okosnicu građanske države kao takve ne znači navijati za bilo koju stranku, već boriti se za uspostavljanje autentičnog liberalno-demokratskog poretka čije je jezgro pravna država. Za razliku od navedenog poretka koji se sastoji iz čisto formalnih principa negativnih po svome karakteru, i utoliko ideološki nepristrasnih, stranke su, nužno, ideološko-politički orijentisane: umereno ili radikalnije leve, centrumaške, umereno ili radikalnije desne i saobrazno toj njihovoj orijentaciji one imaju svoje posebne, sadržajno određene političke programe. Poredak građanske države i političke stranke nalaze se na različitim konceptualnim nivoima. Onaj prvi je na višem, apstraktnijem nivou jer je on uslov bez kojeg ne može biti višepartijskog sistema: on definiše formalno-pravni okvir i za sve stranke važeća pravila igre. Stranke koje taj okvir i pravila igre ne prihvataju i teže njihovom odbacivanju u cilju nasilnog uspostavljanja antiparlamentarnih sistema različitog tipa ne bi mogle biti legalizovane u parlamentarnom sistemu. Suština autentičnog parlamentarnog sistema data je u ustavu, tako da kršenje ustava, naročito ono grubo, otvara put uspostavljanju sistema arbitrarne vlasti koja teži da vlada samovoljno, bez ikakvih ustavno-pravnih ograničenja, te takav način vladanja sve više i više postaje antipod parlamentarnom sistemu zasnovanom na pravnoj državi koje ne može biti bez stroge podele vlasti, čija je jedna od grana i nezavisno pravosuđe. U ovom slučaju postavlja se pitanje ko će biti sudija o tome da li izvršna vlast kao takva radikalno prekoračuje svoja ovlašćenja ili pojedinac unutar nje koji je kao „osoba nad osobama“ stavio pod svoju kontrolu zakonodavnu i pravosudnu granu vlasti.
Šta je rekao Lok
Pošto je većinska volja građana presudna ne samo prilikom izbora vlasti, već i prilikom donošenja samoga ustava, čiji se konačni nacrt donesen dvotrećinskom većinom u Narodnoj skupštini potvrđuje na referendumu, ako za njega glasa više od polovine upisanih birača, jasno je da pomenuti sudija može biti smo narod ili, što je isto, građani. Jer kako bi to rekao preteča uspostavljanja liberalno-demokratskog državnog uređenja, Džon Lok: „Narod će biti sudija; jer ko će biti sudija u tome da li njegov poverenik ili poslanik radi pravilno ili u skladu sa ovlašćenjem – do onaj ko ga je odaslao i ko mora, pošto ga je odaslao, da još raspolaže vlašću da ga odbaci kad prenebregne svoje ovlašćenje.“ Ovakvim stavovima Lok je opravdavao svoj čuveni zahtev o pravu građana na pobunu ili, modernijim jezikom rečeno, na građansku neposlušnost, kad god se vlast koja svoj legitimitet i legalitet duguje većinskoj volji građana, izopači u samovoljnu, arbitrarnu vlast u cilju porobljavanja naroda.
Studenti su sa punim pravom kao građani odgovorili Aleksandru Vučiću, kada je izjavio da su njihovi zahtevi ispunjeni, da oni njemu nisu ni upućivali svoje zahteve jer je nenadležan za njhovo ispunjenje, već onima koji su nadležni za to. I zaista, po postojećem ustavu, Vučić nema pravo da od tužilaštva zahteva da mu dostavi dokumentaciju vezanu za pad nadstrešnice, niti ima pravo da vladi naloži da tu dokumentaciju objavi, kao što ni vlada nema pravo da od tužilaštva traži dokumentaciju koja je predmet istrage. Na stranu to što se pokazalo da objavljena dokumentacija nije potpuna. Sve su to gruba kršenja Ustava koja pokazuju da je tužilaštvo samo produžena ruka „osobe nad osobama“ koja stoji iznad zakona. Skup u Sava centru, kojem su navodno prisustvovali samo studenti, bio je tipično stranački jer su prisutni unisono aplaudirali Aleksandru Vučiću, koji doduše nije formalno predsednik SNS, ali je njenim članovima ne tako davno javno saopštio da su oni bez njega niko i ništa, na šta su mu ovi uzvratili dugim ovacijama. Koliko god da su te ovacije ukazivale na krajnji mazohizam članova SNS-a, toliko one nisu išle ni u prilog Vučiću jer to što on, po njegovim rečima, neprikosnoveno vlada ništarijom ne čini ga velikim državnikom. Veliki državnici su oni koji uživaju autoritet i poštovanje kod onih koji su neko i nešto.
Često visokopozicionirane skutonoše Aleksandra Vučića a i on lično teže da diskvalifikuju građanske proteste tvrdnjom da su oni usmereni na smenu postojećeg režima i da stoga imaju smišljeno politički karakter. I tu su potpuno u pravu. Ali, i takvi zahtevi pobunjenog građanstva imaju nadstranački karakter, pošto se njima ne izražava pristrasnost prema ovoj ili onoj opozicionoj stranci ili njihovim koalicijama, već se traži uspostavljanje autentičnog parlamentarnog sistema čiju srž čini pravna država. Kada predsednik Republike Srbije, primera radi, javno istakne da nadstrešnica nije rekonstruisana, to nije obična verbalna manipulacija imanentna politici kao politici, već izjava koja je u funkciji prikrivanja čitavog lanca krivaca za pad nadstrešnice koji je imao za posledicu ubistvo nedužnih građana. Posle je istu takvu neistinu izneo i Goran Vesić pre podnošenja ostavke.
Šta je to kada taj isti predsednik Republike koji bi morao da se pridržava svojih ustavnih ovlašćenja i da poštuje zakone ove zemlje, javno ukazuje na postojanje ogromnog broja tzv. lojalista koji su se u nekoj crkvi svojom krvlju zavetovali da će ga po svaku cenu braniti? To nedvosmisleno upućuje na tzv. proces inicijacije. Pored svog klasičnog značenja svojstvenog tradicionalnim društvima, inicijacija predstavlja i skup obreda i običaja kojima se osobe uvode u tajna društva, sekte ili organizacije. Termin „tajna“ ovde treba tumačiti kao antipod terminu „legalna“. Time se ovakav tip organizovanja uzdiže iznad zakona. Dakle, reč je o zavetovanju pomoću krvi čiji je cilj odbrana kulta ličnosti pomoću stvaranja vanlegalnog monopola na fizičku silu. Nezamislivo je da bilo koji državnik unutar parlamentarnog sistema izjavi tako nešto, pošto bi on odmah potom bio podvrgnut istrazi vrhovnog javnog tužilaštva. Jer ovde se ne radi o tzv. konzervirajućem nasilju, onom koje služi očuvanju ustavno-pravnog poretka, tj. nasilju koje štiti univerzalna pravila igre, a time i individualna prava, kažnjavajući one koji ih krše. Naprotiv, ovde je posredi odbrana „osobe nad osobama“, suverenog diktatora koji je u svojim rukama koncentrisao sve tri grane vlasti, kako bi građane, kao izvorne nosioce suverenosti, pretvorio u puku obespravljenu, podaničku masu.
Pošto se plamen pobunjenog građanstva, u čijem su centru studenti, sve više rasplamsava bez primene bilo kakvih nasilnih akcija, svaki pokušaj režima da ga ugasi brutalnom upotrebom sile bio bi ne samo nezakonit, već bi predstavljao neizbrisivu istorijsku sramotu nezabeleženu u parlamentarnoj istoriji Srbije. Pucanj u mladost kao budućnost Srbije ne zaboravlja se niti oprašta. On bi izazvao raslojavanje u vojsci, policiji, bezbednosnim službama i u samoj Crkvi, a verovatno bi izazvao i preokret u oportunističkom odnosu Zapada prema servilnom Vučiću. Zato bi taj pucanj imao za posledicu samoubistvo režima.
Izvor: Radar
