Mnogi izvan Crne Gore, koji nisu imali prilike gledati crnogorske bitke, misle i govore: lako je Crnogorcu biti junak, sedne u strmenitom bregu, gde mu niko ne može pristupiti, pa odozgo gađa iz puške Turke, koji dolinom ispod brega prolaze; još metne kapu i haljinu na drugoj steni na drugoj strani, te Turci onamo na njegovu kapu pucaju. – Tako, bez ikakve zle volje, samo iz neznanja mnogi misle i govore. U tome njihovom mišljenju jako ih potpomaže i to, što o svakoj bici čuji i čitaju: da je deset puta a često i dvadeset puta Turaka poginulo više nego Crnogoraca. – Nema sumnje, da je njih dvadeseti deo ginulo koliko Turaka, odavno bi ove gore bile puste. Oni su svagda znali: da njih jedva sto pedeset hiljada duša, stoje prema turskoj carevini, koja broji preko trideset milijona. Njihova hitrina i veština u ratovanju, zaklanja njihove glave. Može biti da njihova neobična otvažnost, čini te manje ginu, a svagda pobede. Oni imaju istu poslovicu kao i Rimljani: da pregaocu bog pomaže. Tu je poslovicu iskustvo među njima stvorilo; oni je nisu iz latinski knjiga doznali. Skup je život svakoga Crnogorca, pored svega toga, što svaki smatra, da mu je na ovom svetu opredeljenje, ginuti. Možete po kad kad čuti kletvu: „da bog da umro na postelji kao žena“. – Oni žale onoga koji pogine ludo i bez zamene. Za obraz i poštenje poginuti u boju, to je života vredno. Otuda je kod njih Obilić prvi junak na svetu. Obilićeva medalja njima je milija nego ikakav drugi orden. Ona se bez pravog junaštva ne dobija. Crnogorac kad sprema svoga sina u boj kaže mu: “ čuvaj obraz a ne čuvaj glavu!“
Crnogorci su i u ravnicama neodoljivi junaci; a strahoviti su svome neprijatelju svagda i svuda, osobito pri jurišu. – Kad prestane duga puška pucati, kad povade noževe, kad potrče preko polja i poviču: „ha! Ko je Crnogorac!“ najčvršća turska vojska zatrepti, zbuni se i počne begati. Oni svagda sretno izaberu trenutak kad treba jurišati; brzo kao munja pretrče onaj puškomet prazne ravnice; kad se pomešaju; onda neprijatelju nije više ni od kakve koristi puška. Crnogorski noževi čine užas u turskoj vojsci. Njima je osobito mio onaj boj gde treba velika otvažnost, hitrina i naglost; jer dobro znaju, da toga njihov neprijatelj nema toliko, koliko ga oni imaju; i onda su sigurni da će njihova pobeda biti. Oni sami kazuju: da pri jurišu najviše odseku glava, najviše zadobiju slave i pljačke; a najmanje ih pogine. U takvim prilikama može da se pokaže i oceni pravo junaštvo. Posle svakog juriša, ili posle svakog boja gde je do noža dolazilo, odmah se zna i priča, ko je odvojio i ko se najbolje pokazao; svi mu priznaju i hvale ga da je junak; a on skromno odgovara: „kao svaki Crnogorac!“ – Svoje junaštvo i svoju slavu deli sa svima svojim zemljacima.
Oni su junaci i na vodi. Bilo je vrlo zanimljivih bojeva sa lađama. Jedni veslaju, a drugi pucaju. Šta više, sramota je sedeti, nego ko je junak stojeći puca iz lađe. Isto tako i Turci veslaju na susret i pucaju. Kad se na blizo sukobe, skaču u neprijateljske lađe, i tu se na sred skadarskog jezera, noževima kolju i seku, dok jedna strana ne izgine ili ne pobegne. – Ima sela i plemena za koje pričaju, da su vešti na vodikao i primorci. Skadarsko jezero, kad dune vetar, može da pomnita kao i more; ali oni i tada po njemu plove. i ako gde opaze turske lađe, zagnaju se na nji. Ima ih vrlo dobrih plivača i gnjuraca: po gde koji zaroni u duboki vir Morače, pa kad nađe u kamenitim šupljinama ribu, zavuče odmah prste u njene škrnje do glave, pa onda s njom zajedno gore iskoči. Riba je po kad kad grdno velika; malo manja u dužinu od njega. Pošto izađu na površinu vode, tu se počne borba; riba se praća i otima,i često po vodi pline krv, tako ga riba izkolje, ali je on ne pušta, nego zajedno s njom ispliva na obalu. – Bilo je takvih ronaca koji su se posle bitke na Fundini gnjurali te sa podavljenih Turaka iz dubine oružje, a kad kad i odsečene glave donosili.
Crnogorci drže, da je od sviju bojeva za ove tri godine, bitka na Fundini, bila najveća turska pogibija. Hiljadama Turaka, tu je poginulo i udavilo se. Dva sata daljine putem kuda su bežali ležale su turske trupine i pobacane puške. Niz Moraču i po skadarskom jezeru, plovili su leševi kao klade. Nekoliko meseci Skadrani, niti su pili vode iz Bojane, niti su jeli ribe iz jezera. Tu je zadobiveno hiljadama ostraguša Martinijeve sisteme. Te puške Crnogorci zovu inglezice, ili glušice, jer kad pucaju ne čuju se daleko. Crnogorci ih vrlo rado imaju, jer one biju daleko i nisu teškekao druge puške. Jedan vojnik, koji je jednu takvu pušku na Fundini zadobio, oseti da je nešto teža nego druge što su; pošto je bolje zagledao, pozna da je drvo na kundaku bušeno, pa opet začepljeno i lepo uglađeno; kad udari nožem, te razcepi kundak, prospu se dukati iz njega. Onaj Turčin čija je to puška bila, izvrtio je u kundaku rupu, i sve što je imao metuo je u tu rupu kao neku štedionicu. Tu mu je najsigurnije bilo; znao je da se od puške neće za života odvojiti. Kad to čuju drugi Crnogorci, koji su iste takve puške zadobili, naumi svaki da svoju pušku razcepi, da vide imali i u njima dukata. Muke su imale vojvode, dok su ih od toga odvratili da ne kvare puške. /…/
Mnogi, koji nigda nisu bili u Crnoj Gori, niti je poznaju izbliže, misle, da turski soldati ne umeju se maći u ovim bregovima i krševima; i da su samo one strmenite planine održale Crnogorce u njihovoj dugoj i nejednakoj borbi. No to se ne može kazati, kad pogledamo koliko ima ovako isto bregovitih zemalja, koje su Turci odavno osvojili i neprestano drže. Planine u Albaniji, planine u Epiru i Makedoniji, u kojima žive različiti narodi, a naročito Arnauti i Grci, ništa nisu manje od crnogorskih planina. Crnogorce je održalo crnogorsko srce. Bregovi bili su im samo vjerni sajuznici. Ma kako da je grad jak on se brzo preda, ako u njemu nema dobrih junaka da ga brane.
Izvor: Ljubomir P. Nenadović: O Crnogorcima – Pisma sa Cetinja 1878. godine, izdanje Knjižare Tase Stojanovića u Valjevu, Novi Sad, Štamparija A. Pajevića, 1889, str. 13-17.
