Пише: Лидија Глишић
Брош од добротске чипке проглашен је најбољим музејским сувениром Западног Балкана. У образложењу жирија Балканске музејске мреже стоји да је “жири био импресиониран његовом способношћу да трансформише заштићено насљеђе у модеран, свакодневни предмет без губитка културне дубине, те да је савршена равнотежа традиције, љепоте и практичности.” Ово нематеријално културно насљеђе које се сада може носити на реверу, настало је захваљујући вјештини локалних жена који га вијековима преносе иглом и концем. Суптилна мрежа петљица и мустри, традицијом и локалном симболиком, спаја генерације жена овога краја. Управо њихова свијест о јединствености и заједничком насљеђу допринијела је да овај деликатан занат опстане.
Суптилни чипкасти брош представља много више од обичног комада накита, њиме се умјешне чипкарице повезују са женама које ће га носити као украс, постајући тако веза између традиције и модерности. Плетиље чипки нијесу непознате у умјетности: најчешће их видимо као традиционалне жене, тихе и рањиве, углавном потчињене мушкарцу. У филму “Плетиља чипки”, према роману Паскала Ленеа, у режији Клода Горете, младу фризерку Пом игра Изабел Ипер у једној од својих првих улога. У кадровима пуним тишине, њен момак, студент, убрзо схвата да и поред почетне фасцинације, немају много заједничког и напушта је. Ћутљива и повучена каква је увијек била, Пом раскид прихвата тихо, али се њен крхки унутрашњи свијет урушава и она завршава у менталној установи.
У сјећању ми је остао посљедњи кадар у којем је видимо како одсутно плете, док глас приповједача каже: „Прошао би поред ње а да је не примијетиш, јер она је од оних душа које не показују никакве знаке, али их је потребно стрпљиво испитивати и знати проматрати. Сликар би је могао узети за тему своје слике: била би праља, водоноша или чипкарица.” Управо такве жене сликао је чувени Јоханес Вермер, сликар интимних атмосфера холандских кућа 17. вијека, који је својој чувеној чипкарици у руке ставио игле и конац, јер су управо плетење и вез били одраз женских послова тога времена. Та вештина је од жена захтијевала оно што и мушкарац: смјерност, стрпљење и марљивост.
У томе се, али три вијека касније, препознаје и Пом из поменутог филма, стално се трудећи да обави све кућне послове, не увиђајући како управо то смањује интересовање младића који од ње очекује веће амбиције. Као и на Вермеровим сликама, у посљедњем кадру њене руке спретно преплићу игле и конац, али поглед одлута за мислима. То је онај унутрашњи свијет који се не може лако изразити ријечима, скривен у угловима куће, освијетљен или затамњен сликаревим потезима четкице. И у књижевности је чипка често коришћена као метафора женског искуства – некада чедности, некада заводљивости, префињености и луксуза. Као статусни симбол нарочито се истакла у бароку када су и мушкарци и жене високог сталежа пратили раскошну моду са детаљима од чипке међу којима су се нарочито издвајале богате чипкасте крагне. Будући да је ручно рађена чипка била скупа, носила је и својеврсну поруке друштвене и политичке моћи.
Слично је вреднована и добротска чипка, скупоцјени дио дјевојачког мираза, која се преносила генерацијама и свједочила о женском породичном умијећу и марљивости. Жене помораца су иглом и концем спајале дане одласка и повратка својих морнара.
Кажу да је прва мустра чипке у Доброту стигла са острва Бурано крај Венеције још у 12. вијеку, гдје се данас налази Музеј чипке. Ово мало италијанско рибарско мјесто у коме су жене вјештим рукама плеле рибарске мреже, претварало се у центар најпрефињеније чипке када би мушкарци отишли у риболов. Жене би тада узимале танке игле и фине конце и започињале “пунто ин ариа” – бод у ваздуху. На овај начин израђена чипка није ни хеклање ни вез, већ умјетност за себе.
Извор: РТЦГ
