Познати македонски писац и дипломата говори за “Вијести” о поновном гостовању на фестивалу “Ћирилицом” и повратку у Будву, у којој до прошле године није био пуне три деценије. Плевнеш ће се посебно осврнути на улогу француског писца Жан Пјера Симонеа на овогодишњем фестивал.
Јордан Плевнеш је исписао животни круг од најпознатијег југословенског дисидента осамдесетих година, па гробара у Паризу до амбасадора Сјеверне Македоније у Француској и добитника највећих француских и македонских књижевних награда.
Јордан Плевнеш, један од најважнијих савремених македонских књижевника и драмских аутора, гостовао је прошле године на Фестивалу “Ћирилицом” у Будви, први пут након више од три деценије.
Његова каријера обухвата драме, есеје, поезију, политичко и дипломатско дјеловање, али и дубоко укоријењено промишљање о језику, идентитету и универзалности човјека.
Ове године враћа се у Будву не само као гост, већ и као домаћин – доводећи француског писца Жан Пјера Симонеа.
У разговору за “Вијести”, Плевнеш говори о значењу ћирилице, умјетности као трајном облику слободе, о личним и историјским борбама и о важности дијалога између култура.
Фестивал “Ћирилицом” траје до 17. септембра, а програм укључује бројне књижевне вечери, трибине и разговоре са ауторима из земље и иностранства. Јордан Плевнеш и Жан Пјер Симоне су гости фестивала у оквиру међународног сегмента фестивала.
Након више од тридесет година, прошле године сте се вратили у Будву као гост Фестивала “Ћирилицом”. Ове године сте у улози и домаћина и госта. Како доживљавате овај повратак, и то баш кроз призму књижевности и ћирилице?
Долазак у Будву сам доживио као знак нове наде у “Цивилизацију Љубави” и “Носталгије по Јединству”. То је била порука славјанских равноапоастола Св. Кирила и Методија у 9. вијеку. Једанаест вјекова посла њихове смрти они су проглашени Заштитницима Европе од првог словенског Папе Јована Павла II, у нама блиској 1980. години.
Ове године сам и гост и домаћин у знаку тих бесмртних метафора Љубави и Носталгије, пошто први превод Светог писма на глагољици, која је названа Азбука љубави и њена трансформација у Ћирилици, су израз бесмртности свих славјанских књижевности, на 33 словенска језика и они су европској и свјетској цивилизацији вјечита одбрана хуманизма, који је свакодневно уништаван на цијелој планети. Између ћирилице и књижевности постоји знак једнакости који је бескрајан и беспочетан као што је Бог.
“У почетку бјеше Слово, и Слово бјеше Бог”.
Фестивал носи назив “Ћирилицом”. Шта ћирилица данас значи за Вас, као писца, али и као мислећег човјека из Сјеверне Македоније?
Фестивал “Ћирилицом” је реномирана трибина међународне умјетности мултиполарног свијета и све земље гдје се пише ћирилицом остварили су врхове у свјетској књижевности и независно на којем меридијану је присутна ћирилица као и све друге азбуке, чувајући тајну свјетске меморије у “енциклопедијском рјечнику срца” као што је говорио Данило Киш.
Када кажете ћирилица мислите и на бесмртне ријечи Светог Кирила у Венецији, на тргу Светог Марка, у прољеће 863. године, које и данас звуче као да су изречене овог јутра: “Зар Сунце не сија за све нас, зар киша не пада за све нас, и зашто да не прихватимо да свако може писати и говорити на свом језику, пошто је и сам Бог Љубав и Језик је Љубав”.
Постојање Љубави као Језика је изнад живота и изнад смрти.
У Вашем стваралаштву често спајате античку мисао, романтизам и постмодерну. На који начин ћирилица преживљава у тако сложеним токовима савремене књижевности?
Рођен сам у једном селу у Југозападној Македонији, у чијој се близини налази антички римски град “Brianium”, који још није откопан.
Македонија је земља са највише амфитеатра по глави становника, окопаних и неоткопаних. У тим дуванским пољима, провео сам рану младост између Битоља и Крушева и слушао сам гласове актера који су играли у бесмртним трагедијама Еурипида, Есхила, Софокла… Када је 2000. године, после 2500 година тишине, поново отворен антички театар Лихнидос у Охриду, обратио сам се свјетски познатом редитељу Питеру Бруку, о чијем сам стваралаштву направио документарни филм, да напише текст који ће бити изговорен на отварању, и он је написао генијално слово: “Умјетничка ријеч у Амфитеатру у Охриду, послије 2500 година тишине, поново се рађа и оно што је било живот ријечи постаје поново живот историје!”
И средњовјековни Богумилски Апокрифи коју су рођени на Балкану и коју су прва интелектуална револуција у Европи и наше црквене фреске који су најавили Европску ренесансу, и сам Романтизам који је доживио свој крешендо у словенским језицима, присутни су у мом стваралаштву, које достиже и до постмодернизма, као што сте рекли, пошто је Јан Кот говорио да “пост модерн значи пост мортем!”.
Кад погледате из данашњег угла, све што је написано, и у прошлости, и у садашњости и у будућности, налази се у једној јединој Улици, који је Гете звао Свјетска литература!
Ваша драма “Р” је заснована на истинитом догађају и говори о насиљу над појединцем од стране система. Да ли се борба за истину и даље може водити језиком књижевности?
Драма “Р” је моја најигранија драма у свијету, са око 30 превода на свјетским језицима. Ту драму је открио један од највећих свјетских театролога и оснивач “Њу Јорк Драма Скул” Роберт Кориган, који је путовао по Централној и Источној Европи да би изабрао двије драме да буду изведене на америчким позоришним сценама. Поред драме “Р”, изабрао је драму “Искушење” Вацлава Хавела, који је тада био још у затвору, у Прагу, гдје је послије изабран за првог предсједника Чешке републике. На америчкој премијери, у програму припремљеном за представу, Кориган је написао: “Послије пет минута гледања, без да разумијем једну ријеч, јер се говори на македонском, знао сам да ће ова драма доживјети велики успјех на интернационалном репертоару.”
Његово пророштво се остварило. Насиље у “Р” се одвија на сцени Националног позоришта, гдје главни глумац одбија да напусти сцену 48 сати, и државне власти не знају како да га избаце са сцене.
То је драмски сан са стријељањем у азбуци на слово Р.
За вријеме тог најдужег штрајка у свјетској позоришној историји, он сања своју породицу, и све револуције на свим меридијанима које нису промијениле свијет. У драми “Р” скелет главног лика трансисторијски доживљава себе као ником потребног хероја. Могли бисмо закључити са реченицом из моје драме: “Историјо, празна причо, прогутаћу те на отвореној сцени!”
Често говорите о појму “усамљеног човјека” као планетарног бића. Да ли писац мора бити усамљен да би створио?
Говорио сам и говорићу о том феноменом Планетос, који означава “усамљени човјек”.
Као што има безброј усамљених планета у космосу, тако су и милијарде усамљених људи, коју сањају о промјени историје, али то се не догађа чак ни у сну. У једном од својих посљедњих текстова под насловом “Будућност трагедије”, Албер Ками је написао да послије трагедије богова у Антици, трагедије ђавола од Шекспира до Бекета, трагедије човјека од Чехова до Брехта, дошла је нова трагедија, коју сада живимо, то је трагедија људске самоће”.
Данашња глобална геополитика, са свим крвавим ратовима, које свакодневно односе безброј невиних жртава, набоље показује ту истину. Сјетите се стихова Бодлера: “Све почиње од Један и завршава у Један”.
На фестивалу сте ове године и домаћин француском писцу Жан Пјер Симеону. Како бисте представили његов значај публици у Црној Гори и региону?
Француски пјесник Жан Пјер Симеон је један од водећих свјетских пјесника. Његов интерес за свјетску поезију протеже се кроз све вјекове и све језике. Пошто је у Конвенцији УНЕСЦО-а регистровано чак 6380 језика који постоје на планети, и сваке године умире десетине и стотине језика, када сам га упознао у младости, он ми је говорио да његов сан је да напише књигу “Поезија ће спасити свијет”. Послије дугих година он је написао ту књигу, и прошле године је добио награду “Златни вијенац Струшких вечери поезије”, који је се сматра за еквивалент Нобелове награде за поезију.
У бесједи коју сам изговорио о њему, позвао сам све свјетске пјеснике да дођу у Охридску Свету Софију и буду свједоци тог интернационалног чина. Радомир Уљаревић, мој друг из младости и велики пјесник, написао ми је да ту идеју “поезија ће спасити свијет” морамо да продужимо на фестивалу “Ћирилицом” у Будви. Поезија неће спасити свијет, али у Будви, коју ће Жан Пјер Симеон открити по први пут, кренућемо познатим слоганом вјечите револуције духа: “Будимо реалисти, тражимо немогуће!”
Колико је важно да фестивали попут овог отворе простор за дијалог различитих култура и писама?
Отварање дијалога на релацији култура – књижевност представља суштински елемент сваког фестивала. Тај дијалог не само што обогаћује умјетнички и интелектуални хоризонт свих учесника и публике, већ ствара мостове међу различитим традицијама, језицима и идентитетима. Спојем културних перспектива и књижевних искустава гради се заједнички простор разумијевања и поштовања, што је посебно значајно у времену глобалних изазова и потребе за међусобном солидарношћу. На тај начин, овај фестивал није само мјесто презентације, већ и живи форум идеја, гдје култура и књижевност постају средства дијалога, толеранције и заједничке инспирације.
Будва је град са слојевима историје и идентитета. Како доживљавате овај простор данас – и као умјетник и као човјек?
Замислите, моја бескрајна љубав према Будви је равна открићу да наш Охрид, као Словенски Јерусалем, и Будва имају исте митолошке хероје као осниваче: то су вјечни љубавници Кадмо и Хармонија!
У многим енциклопедијама свијета стоји да су они основали више градова на Балкану, који је римски историчар Тит Ливије звао Еуропа Прима.
На сваком кораку у Будви имате утисак да трансисторијска љепота осваја ваш дух и ја доживљавам Будву као европску и свјетску метрополу културе која фасцинира и отвара вам нове хоризонте. Будва је на мапи планете једна и јединствена.
Какву улогу данас имају књижевници у свијету који све више комуницира кроз слике, екране, алгоритме?
Тачно је да сам писао о различитим феноменима у мојим драмама, почевши од оне у којој је умро Перикле, у петом вијеку прије наше ере, на чијој је самртној постељи говорио млади љекар Хипократ, по коме је позната Хипократова заклетва. Он је рекао да ће бити много епидемија по свијету, у свим хиљадама година које долазе, али да ће једино Слобода духа бити одбрана људског достојанства.
У овим временима, када нова драматургија вјештачке интелигенције, екрана и алгоритама хара по свим меридијанима, подсјетимо се тих ријечи! Слобода духа у Европи почиње са појавом Хамлета.
Постоји један есеј Јана Кота, у ком се каже да када на Универзитету у Винтебергу, Хамлет и Фауст заједно пију пиво у једном бару, у том тренутку почиње индивидуална историја Европе. Постаје јасно да је индивидуа питање форме умјетничке усамљености, која нема никакав утицај у историји, осим на саму себе. На ово ме је подсјетио и Питер Брум, који је послије неколико година мог инсистирања да направимо документарни филм – портрет о њему, одговорио: У реду, направићемо тај портрет, али само да знаш, прва моја реченица ће бити – Ниједна књига, ниједна представа, ниједно умјетничко дјело нема никакав утицај на сурови ток историје!
Есхил каже да је умјетност кћер свеукупне људске меморије, а са Хамлетом почиње индивидуална форма историје у општом хаосу, који данас влада у виду глобалног политичког, нуклеарног, социјалног, еколошког и сада већ дигиталног терора. То је била и тема серије предавања, које сам прошле године одржао на универзитету Pantheon Assas Sorbonne: Драматургија глобалног политичког терора – Узми или Остави!
Ваш рад је дубоко прожет духовним темама. У чему данас видите сврху умјетности?
Још од моје младости доживљавао сам себе у форми ученик – трагичар, који кроз античку трагедију гледа кроз призму Бекетове реченице: Нема ништа смјешније од људске несреће!
У класичној античкој драматургији говорило се да постоји јединство простора и јединство времена, а сада је читава Земља, наша планета, претворена у јединство опасности. Нико није поштеђен.
Као и у богумилској легенди, која је позната и у Македонији, и у Босни, и у земљи Катара на југу Француске: Бог је изнајмио Земљу ђаволу, али, послије неког времена, ђаво му је вратио исту ту Земљу. Бог није хтио да је узме! Зато смо сада остављени сами.
Предавао сам креативно писање на Универзитету Орсаy у Паризу, када ме је један од мојих најдаровитијих студената питао о чему се ради у мојем роману. Објаснио сам да је роман о паду балканског архитекта са Цркве сјећања у Берлину (Kaiser-Wilhelm-Gedächtniskirche), те да пад траје 3,3 секунде. Током пада проматра – Осмо чудо свијета, а цијели се живот зауставља у том тренутку – 3,3 секунде.
Будући да су политичке елите, од пада Берлинског зида и наовамо, претвориле Балкан у простор покоља и ликвидације, а у посљедњих десет година и у простор невиђене корупције, Колијевка свијета у “Осмом свјетском чуду” може бити историјско искупљење за све “банана републике” које су настале након распада Југославије. Недавно је један архитекта у Скопљу, послије читања мог романа рекао да је 365 стубова, високих 53,5 метара, колико је висока црква у Берлину, и једна огромна дрвена колијевка на челичним жицама, која би се љуљала у простору између Атлантика и Медитерана, могла претвори Балкан из поља смрти у поља љубави. Грађевина је замишљена као “јукебокс човјечанства”, гдје би се слушале успаванке на свих 6.380 језика.
Споменик би коштао око 17 милиона еура!
Осмо чудо свијета (колијевка свијета), које би требало бити изграђено на Галичици, између Охридског и Преспанског језера, замишљено је као храм љубави на Балкану.
Да ли мислите да је ћирилица данас потиснута, и да ли постоји потреба за њеном афирмацијом на међународној сцени?
Моја посљедња драма “Кирил и Методиј – Who are you?”, која је промовисана прошле године у Паризу, дешава се на 17 кризних жаришта планете. Предговор је написао један од највећих театролога Европе и свијета Жорж Бани, који почиње са реченицом “описујући Кирила и Методија, Плевнеш се афирмише као планетарни аутор”.
Значи ћирилица и “Цивилизација љубави” не могу никада бити потиснути!
Разговарали смо раније о значају Октоиха и, чини ми се, да боље видите његов значај него многи наши, домаћи књижевници, теоретичари и историчари.
У сјенци замишљеног храма, гдје се управо ћирилична свјетлост ломи кроз тамјан, лежи Октоих – књига која за нас који живимо ћирилицу није само књига, већ својеврсни храм од ријечи. За мене је Октоих зборник небеских мелодија и мост између земаљског и небеског.
Он није ствар папира и мастила; он је живући дах православне душе, архива знакова који воде ка вјечности.
Вук Бачановић: Средњовјековни етнички идентитет Босне као плијен пабирчара
То је осмогласник, циклус од осам недјеља, осам гласова који, попут небеских кругова, структурирају вријеме и подижу га из циклуса дана и ноћи у сферу литургијског часа.
Његов значај је непроцјењив, јер он није за читање, већ за испјевање. Он је партитура душе.
Октоих је, дакле, море мира у хаосу, нарочито данашњег времена. Звоно које звони осам различитих звоњава, а све зову ка истом – ка вјечној љепоти и испуњењу.
Чињеница да је то прва штампана књига на српском језику у штампарији Божидара Вуковића у Венецији довољно говори сама за себе јер је то један од првих штампаних ћириличних текстова.
Као што су, дубоко вјерујем, Свети Ћирило и Методије обасјали нас у Македонији да се усмјеримо ка оснивању нашег највећег књижевног фестивала, тако сам сасвим убијеђен да је зрак божанске свјетлости и љубави која излази из Октоиха обасјао Радомира Уљаревића и Милу Баљевић да оснују сјајни будвански фестивал “Ћирилицом”
И за крај, која је Ваша лична порука младим писцима са Балкана?
Младим писцима са Балкана шаљем поруку једном реченицом из књиге великог балканског археолога Бранка Гавеле, чији је наслов: “Предања и знања о старом Балкану”
Он пише: “Пословица која се вјековима преносила од генерације до генерације на Балкану је: “Окован у тијелу, Дух расте као цвијет у камену”.
Нека и они, млади писци, тако расту и цвјетају у овом свијету.
Пише: Вијести
