Пише: Лидија Глишић
Да ли су дјеца заиста невина, анђеоска бића, или је то тек мит у који желимо да вјерујемо, питање је које се намеће послије нових случајева вршњачког насиља у Црној Гори. Представа о дјеци као бићима неспособним за зло, које друштво и васпитање кваре, јавља се тек у 18. вијеку, у доба просвјетитељства и романтизма, а касније ће на њу утицати развој психологије и модерне педагогије.
Потресно је сазнање да злочинац може имати дјечје лице. У нама се тада мијеша потреба да то исто дијете привијемо уз себе, да га гледамо као дијете, иако оно свијет може посматрати и кроз нишан. Такав првобитни осјећај је у мени изазвала фотографија дјечака који је извршио масакр у београдској основној школи, као и уплакани Џејми Милер из серије “Адолесценција”. Сав ужас тих злочина био је маскиран голобрадим дјечачким лицима иза којих се крио убица.
Колико год нам се чинило да су овакви случајеви изоловани, аутор књиге “Милитаризација детињства”, Александар Вајснер, износи поражавајући податак: од 2021. године у Америци је оружје први узрок смртности дјеце и младих!
Историја нас учи да су и дјеца кроз вјекове показивала спремност да убијају, прије него што би схватила смисао смрти и вриједност људског живота: од дјечјих крсташких похода у 13. вијеку, преко Хитлерјугенда нацистичке Њемачке и пионирских војски у тоталитарним режимима, до малих војника регрутованих у афричким ратовима. Ванредне и трагичне историјске околности ставиле су оружје у дјечије руке, дајући им моћ да пресуђују и одлучују о туђем животу, иако сами још нису ни закорачили у свој. Потпуно несвјесни коначности и драгоцјености живота, понекад су знали бити суровији од одраслих.
Све поменуто представља најекстремнији вид дјечјег насиља. Али када једно дијете удара друго ногом у главу док беспомоћно лежи на земљи, а њихов школски друг све то саучеснички снима камером мобилног телефона, уплашимо се да су и бруталнији облици насиља могући. „Знам како дише“ – овим ријечима би се већина родитеља заклела да познаје своје дијете. Ако је тако, како смо онда доспјели до ове теме?
Свакако да пушку не можемо да поредимо са мобилним телефоном. Али насиље које се преноси уживо на друштвеним мрежама показује да посљедице могу бити подједнако драстичне. Јер, оно што је некада била “ферка” иза школе, за коју је знало тек неколико присутних другова, сада се претворило у “рат” уживо. Некада смо се сви трудили да нико не сазна за тучу, а данас је смисао бруталности управо у томе да што већи број пратилаца на мрежама то види. Зато ово није само деликт насилника који удара, већ и онога који хладнокрвно снима, као и публике жељне оваквих призора која гледа, коментарише и шерује даље.
Телефон није пушка, али његова камера продужава и умножава понижење и патњу жртве претварајући трауму у трајни призор на друштвеним мрежама. Сваки нови преглед снимка постаје поновљено насиље. Они који преживе батине, некада не издрже заглушујући ехо који остане на мрежама. Отуда толики број самоубистава међу малолетницима.
Сусан Сонтаг је писала да нас снимљене сцене насиља истовремено приближавају и отуђују од жртава. “Шок од фотографисаних грозота троши се поновним гледањем, као што се изненађење и запањеност које човјек осјети када први пут одгледа порнографски филм истроше када погледа још неколико.” Тако и слике насиља, што их више гледамо, губе моћ да нас потресу, али зато буде нову потребу – да их тражимо још. Ријалити туђе патње постаје начин буђења емоције која недостаје у равнодушности свакодневице.
Насилнику камера доноси моћ, а снимак постаје његов трофеј. У друштву гдје је „бити виђен“ важније од онога што заиста јеси, дјетињство се не живи већ режира, а насилник постаје главни јунак сопственог „филма“.
Зато је важно да се послије првобитног згражавања сценом насиља основаца из комшилука, за које би се родитељи могли заклети “да знају како дишу”, ипак запитамо: ко је заправо режирао тај филм који ћемо, загледани у своје телефоне, до подне заборавити – дјеца или ми?
Извор: РТЦГ
