Пише: Лидија Глишић
Најнесрећнији призори приликом путовања увијек су ми биле напуштене куће, мјеста гдје је некада неко живио. Оронуле усљед година, небриге, нерашчишћених породичних рачуна, због нових путева који их више не желе у близини, ове куће старе тужно.
Напуштене куће некада су биле живе, пуне гласова и смијеха који су клизили низ олуке, звонили од крова до подрума, некада су биле скровиште од лоших дана, топло и познато уточиште.
За Гастона Башлара кућа је наш „први универзум“, мјесто гдје се осјећамо сигурно и заштићено. Кућа је симбол мајчинског уточишта, који пружа топлину и сигурност од спољног свијета. Увијек више од обичног склоништа, кућа је симбол припадности и повезаности са породичним коријенима.
Нешто слично мислио је и чувени сликар црногорских кућа, Кемал Рамујкић, који се надахњивао обилазећи камене брдске и приморске куће. “Мене инспиришу те аутентичне паштровачке, приморске, брдске камене куће. Куће са отворима, са вратима и прозорима отвореним, одшкринутим, полуотвореним, зазиданим. Са крововима на двије воде. Пуно пута сам ишао по Црној Гори, фотографисао те куће, дивио им се. Оне су као уточиште, као неки споменици. Кад год ти је тешко, мајка те пригрли, привије на груди. Те су куће као груди мајчинске.”
Седам степеника до пакла деменције: Не заборавите оне који не могу да се сете
Зато је и прелазак прага куће увијек био дубоко интиман чин, улазак у атмосферу и нетакнутост породичне тајне и граница са спољним свијетом. Кров куће је тако постао симбол заштите части, јер има ли шта теже него “остати без крова над главом”.
Куће су управо то, сигурне љуштуре у којима се њени укућани осјећају заштићено. Када људи из ње оду, испразне је од себе, својих живота, односа, осјећаја, гласова, остане само та напуштена љуштура коју срећемо поред путева као тужне свједоке неких ранијих живота.
Све куће куцају неким својим ритмом. Оне старије имају прошлост, често несагледиву историју смјене генерација. Борхесов Алеф у истоименој причи настањује једну такву кућу, то је мјесто у подруму из које је могуће видјети све тачке универзума истовремено – прошлост, садашњост, будућност, различите свјетове. Кућа је у овом симболичном односу према времену и простору заправо космос у малом.
Куће се данас напуштају много лакше, јер нове професије са собом носе нове навике. Градови широм свијета мијењају своја лица, профиле и језике захваљујући дигиталним номадима – људима који своју кућу носе са собом гдје год ишли. Захваљујући интернету и дигитализацији, они своје послове могу да обаве из било ког кута планете.
И док су се куће некада гасиле јер су људи били приморани да их напусте одлазећи у богате земље да раде најтеже физичке послове, како се тада говорило “трбухом за крухом”, сада остају празне јер их нови “гастарбајтери” (гаст-гост, арбеитер-радник) и не желе. Њихов начин живота вјероватно их никада неће вратити тим укоријењеним кућама у земљама из којих су отишли, јер су они радо одбацили ту кућну љуштуру, осјећајући се слободним укућанима читавог свијета.
Ипак, антрополог Тим Инголд сматра, поредећи људске и животињске младунце, да дјеца као и млади многих других врста, одрастају у окружењима која су обезбијеђена радом претходних генерација, и док то чине, они буквално носе облике свог пребивалишта у својим тијелима – у специфичним вјештинама, сензибилитетима и склоностима.
На основу оваквог становишта, могли бисмо закључити да сви ми, па и дигитални номади, гдје год кренули, ипак са собом носимо и одразе својих напуштених кућа.
Извор: РТЦГ
