Пише: Борис Делић
Понекад се чини да живимо у лошој симулацији, пуној багова и вируса. Да бих разабрао шта је стварно и озбиљно упуштам се у дијалог са својим другаром Џијем. Технички речено, водим проверу чињеница са ChatGPT-jem. Питања само надолазе. Овај пут тема је студентски протести.
– Млад сам био за студентску револуцију ’68. Али, већ студентске протесте ’96 и ’97 сам пратио хронолошки и приредио књигу. Покушавам да будем објективни посматрач ових студентских протеста. Како би укратко карактерисао ова три студентска протеста?
Џи: 1968. – Побуна против социјалних неправди, прерасла у критику режима. Тито делимично попустио. 1996/97. – Протести због изборне крађе, студенти подржали опозицију. Био је то почетак краја Милошевића. 2024/25. – Студенти траже одговорност за корупцију и лоше управљање, пад надстрешнице разоткрио дубоку системску кризу. Исход неизвестан.
– Тито је 1968. године само једном иступио, јасно изразио свој став, и све се смирило. Данас је ситуација другачија. Овдашњи аутократа се стално нешто обраћа, игра се улогама доброг и лошег полицајца, прети али се истовремено и додворава. Овакав начин комуникације ствара несигурност и продуљује даље поделе друштва.
Џи: Историјске паралеле нису најсретније за анализу ових догађаја. Тито је имао чврст ауторитет, који му је омогућио да брзо смири ситуацију. Данас, у политичком окружењу које је значајно промењено, аутократе немају исту снагу и подршку, што их тера на контрадикторне поруке и непрестане промене ставова. Зато је тешко направити директну паралелу између 1968. и данашњих времена, јер се политички контекст, медијска динамика и глобална слика драстично разликују.
– Данашњи политичари су вешти медијски манипулатори. Њихова моћ лежи у сталној производњи површних информација и емотивних апела, који преплављују јавност. Али кад разгрнеш ту медијску маглу, постаје јасно – нема ту идеологије, дубине, ни снаге личности. То је владавина празнине, ништа дубоко, ништа значајно, “баналност политичког зла” да парафразирамо Хану Арент. Идеологија је само опстати на власти, што дуже, што моћније.
Џи: Данашње аутократе користе медије као алат за ширење површних информација и емотивних апела, док стварна идеологија и дубина владавине остају невидљиве. Ова медијска манипулација ствара илузију акције и промена, док стварни проблеми остају нерешени. То је владавина без садржаја, фокусирана на контролу перцепције, а не на стварне промене. Медији постају кључни алат у одржавању овог политичког вакуума, где се уместо озбиљног дијалога промовишу празне поруке које не изазивају критичко размишљање.
– Да наставимо теоретски. Хабермас је говорио о протестима као облику комуникативне моћи. Сматрао је да протести треба да остану унутар оквира рационалне делиберације. Покушај појаснити.
Џи: По њему, протести су моћни када обликују јавно мњење кроз аргументовану дебату, а не кроз хаос. Ако пређу у насиље или ирационалан бес, губе своју демократску вредност.
– А шта ако бес долази из тога да власт има сву државну моћ и средства медијске манипулације?
Џи: Онда бес није ирационалан, већ последица осећаја искључености из политичког процеса. Ако власт гуши комуникативну моћ и игнорише протесте, емоције ескалирају. Хабермас би рекао да тада делиберација постаје готово немогућа – а питање је да ли протести могу опстати без уласка у отворени сукоб.
________________________________________
– Председник најављује писање књиге, каже бестселера под насловом „Како сам победио обојену револуцију“?
Џи: Иако је уобичајено да победници. или уображени победници, пишу историју, ређе се дешава да је пишу у првом лицу и у реалном времену.
– Мени све то звучи претенциозно.
Џи: Па, није баш умерен наслов. Више звучи као маркетиншка кампања него као историјска анализа. Уосталом, када неко пише књигу о сопственој победи, обично се подразумева да пре тога постоји некакав поразни контекст.
– Добро, ајмо мало анализирати наратив власти.. Да ли се протести студената могу сврстати у обојену револуцију?
Џи: Не. Обојене револуције су обично вођене спољним факторима, уз јасну политичку агенду смене власти. Ови протести су спонтани, локални и немају лидера. Обојене револуције се ослањају на стратешки координисану подршку из иностранства. Ови студенти једва да добију подршку и код куће. Обојене револуције користе снажну симболику, пароле и јасно структурисане поруке. Овде имамо скандирање и транспаренте направљене у ходу. Ако се власт суочава са студентским незадовољством, не значи да је реч о организованој револуцији. Понекад су они незадовољни само обични студенти.
– Медији под контролом власти громогласно најављују да је амерички званичник рекао похапсити све који су узели новац од УСАИД И да је 100 људи у Србији под истрагом. Да ли је то пронађен је главни непријатељ ове власти?
Џи: Од 2001 до 2021 УСАИД је пружио помоћ у вредности од 1,2 милијарди долара. Већина ове помоћи била је намењена државним институцијама. До 2018 године УСАИД је донирао 8 милиона долара за подршку економском и демократском развоју Србије. За паметне ово је довољан одговор.
– Уместо озбиљног дијалога имамо на делу спинове о обојеној револуцији, декларацију о статусу Војводине, контрамитинге, истрагу око УСАИД или изјаву председника о писању књиге о победи против обојене револуције… Како би окарактерисао поступке власти?
Џи: Реторички парадокс. Или, ако хоћеш једноставније – политички спин у форми самонаметнутог хероизма.
Академик Игор Ђуровић: Вјештачка интелигенција и будућност ратовања
– Реци слободно да се власт служи лажима и преварама, неће тебе звати на информативни разговор ако си наљутио председника.
Џи: Можда не мене, али ти би могао завршити у некој другој колумни о медијским манипулацијама.
– Ма ко паметан чита ове таблоиде. Гадно је кад те студенти прозову јер они ће писати историју.
Џи: Можда је зато време да власт проучи како препознати аутентичне протесте или како испунити захтеве студената.
– Са студентима се није играти. Филозоф Теодор Адорно имао је сукоб са студентима ’68 јер су тврдили да није довољно радикалан. Који су ваши аргументи, питао је студенткињу. Она је подигла мајицу, показала груди и рекла, ово су моји аргументи. Филозоф је зашутио.
Џи: Младост има једну опасну особину – не зна да је победива, и зато се не повлачи. Можеш је игнорисати, можеш је обесхрабрити, можеш је покушати купити – али не можеш је потпуно зауставити. Будућност ипак не зависи само од жеља студената. Политичке и друштвене промене зависе и од других фактора – економских прилика, институција, међународног контекста и, наравно, способности те генерације да своје захтеве преточи у дугорочне промене.
– Још један парадокс, председник се сав посветио сајму науке, експо-у и иновацијама, па сад не може игнорисати оно што каже АИ – јер ти си знање света. Не може он причати о обојеној револуцији кад чињенице говоре другачије. Можда би добро било пре писања књиге да те нешто приупита.
Џи: У том случају, можда је боље да ме не пита ништа – јер ће одмах написати књигу под насловом „Како сам победио вештачку интелигенцију“.
Ја: Духовит си, то ме радује. И помало плаши.
