Недавно се подигла прашина око најаве оца Арсенија Јовановића на позив вјерницима да изађу на миран протест против доласка блек метал бенда из пољске Батусхка у Београд. Организатори су из безбједносних разлога отказали концерт. О томе су на телевизијама и порталима говорили разни интелектуалци, рок критичари, социолози и итд. Било је и критика на рачун Цркве да се не петља у умјетност и слободно изражавање. Овакви протести вјерника Православне Цркве нијесу карактеристични за наше просторе, за разлику од западних држава, па и слободоумне Америке, гдје су они уобичајни.
У Америци је поводом концерата бенда Мерилин Менсон организован велики број протеста од стране вјерника различитих хришћанских деноминација и забринутих родитеља, а у неким средњим школама, ученицима се пријетило искључивањем уколико посјете Менсонов концерт. Оно што је интересантно да су коријени саме рок музике у великој мјери хришћански. Рок музика је настала из блуза и госпела, који су уједињавали патњу америчких црнаца са јеванђеоским причама. После је ово израсло у хипи покрет, која је нека верзија враћања раним хришћанским идеалима, али само у фрагментима, јер сами хипици су живјели доста разуздано. Прије хипика на андерграунд културној сцени су били битници, али који су свој највећи изражај имали у књижевности и доста су утицали на све генерације рокера, од хипика, хард рока, панкера, гранџа. Битници су први на челу са Керуаком, Гинсбергом, Буковским, Бароузом, Ферлингетијем, одлучили да прекину традиционални амерички начин живота и окусе слободу, ма шта то значило. Хипици су још више наставили са овим трендом, а после њих то је отишло и још више. Тако долазимо и до бендова који шире отворене антихришћанске и сатанистичке поруке. Сам сатанизам је неодвојиво везан за хришћанство и представља његову изокренуту верзију. Овакви бендови су највише присутни у дет и блек металу. Блек метал је добио назив по истоименом албуму бенда Веном. Овај бенд је био инспирисан итекако сатанизмом, сатанистичком библијом Антона Шандора Ла Веја.
Ипак, блек метал заједно са свим осталим непочинствима попут убистава, самоубистава, паљења цркава, окултизма и сатанизма је добио свој пуни израз у скандинавском бенду Мајхем. Један од чланова бенда је извршио самоубиство, које је код осталих чланова добило ритуални карактер, да би на крају Варг Викернес убио Еуронимуса, а обадвојица су били чланови Маyхема. Викернес је годинама био у затвору, по изласку на слободу познат је по свом бенду Бурзум.
Било како било блек метал је добио своје поштоваоце широм свијета, па тако се и у Пољској 2015. године основао бенд Батуска, чији чланови су обучени као православни великосхимници, али са крстовима окренутим наопачке, гдје се користе црквене пјесме у комбинацији са тешком блек метал музиком, међутим поруке које бенд шаље нијесу хришћанске него у супротности са њим, иако је то на први поглед суптилно сакривено. Интересантно, да је овај бенд по мишљењу једног рок критичара могуће своју инспирацију пронашао у македонској алтернативној сцени насталу осамдесетих година, а коју су чинили бендови Мизар, Падот на Византија, Анастасија, Кисмет, Архангел. Они су били пионири онога што се зове готик или дарк на нашим просторима, такође су мијешали рок музику са црквеном и етно музиком, али за разлику од “Батуске“, њихове пјесме су имале потрагу за смислом и хришћанством, нарочито кад се види вријеме у које су ови бендови настали, то јест, још је увелико владао комунистички режим. Чак и албум бенда Идоли “ Одбрана и последњи дани“, који се сматра једним од најбољих рок албума бивше Југославије је имао црквени израз. Најприје омот албума је преузет са одежде фреске Светог Николе, поједине пјесме имају дјелове црквеног појања. Ово је за оно вријеме било заиста револуционарно и храбро. Но, да се вратимо на македонску сцену.
Осамдесетих година кад су ови бендови настајали, рок сцену је као рок критичар пратио млади новинар Невен Ћулибрк. Ћулибрк је био велики фан британског њу вејв бенда Џој Дивижн, који је такође припадао и дарк сцени. Сазнавши за сличне бендове на нашим просторима, одлази за Македонију, упознаје се са Гораном Трајкоским, фронтменом “Анастасије“, “Мизара“ и “Падот на Византија“.
Млади Ћулибрк се по утицајем ових бендова упознаје све више са православним хришћанством, црквеним појањем и све резултира његовим монаштвом у Црној Гори 1991. године, гдје добија име Јован и данас је Владика Јован Ћулибрк. Из овога примјера можемо виђети да сама музика није добра ни лоша него порука коју шаље. Чак, иако се неки бендови чине мрачним не значи да су лоши и сатанистички. Па и ако критикују црквене власти, ни то не значи да су лоши. Многи данашњи хришћани, свештеници и монаси су потекли и формирали се у рок култури, која је на путу њиховог развоја имала утицај да се опредијеле за хришћанство. И то некадашњи бунтовници са дугим косама, провокативним графитима, противницима лицемјерних ауторитета. На крају бих завршио са цитатом америчког православног монаха конвертита Серафима Роуза, који је и сам припадао битницима и прешао тежак пут кроз многе филозофије и религије,“ Антихриста нећете наћи међу великим негаторима, него међу млаким климачима главом“.
Милош Лалатовић
