Дијалошка трибина: Пост и молитва (ВИДЕО)
29. новембар, 2023.
Лалатовић: Хришћанство и рок култура
30. новембар, 2023.
Прикажи све

Нил Фергусон: У Другом хладном рату Америка ризикује да одигра улогу Совјетског Савеза

Summiting.Photographer: Brendan Smialowski/AFP/Getty Images

Детант се углавном своди на играње за време. Али не би требало да претпоставимо да време ради за Америку а не за Кину

Summiting.Photographer: Brendan Smialowski/AFP/Getty Images

Шта ако је у току нови хладни рат – а САД су Совјети? То је било питање које сам себи поставио током Азијско-пацифичког самита за економску сарадњу, чији је врхунац био дугоочекивани састанак између кинеског председника Си Ђинпинга и америчког председника Џозефа Бајдена у Вудсајту, у Калифорнији, јужно од Сан Франциска.

Моје питање је унеколико супротстављено мишљењу које је сада преовлађујуће, и које мало уверљивости приписује старом Сијевом слогану да САД опадају док је Кина у успону (донг шенг, си ђијанг – „Исток се диже, Запад пада“). Узимајући у обзир изненађујућу снагу америчке економије и посустали кинески опоравак од ограничења заведених политиком „нултог Ковида“ неки коментатори су сугерисали да је, управо супротно – Запад (или барем САД) су у економском успону, док Кина опада. 

Можда је, како би оснажио овај наратив, жељни председнички кандидат и садашњи калифорнијски гувернер Гевин Њусом организовао дуго ишчекивано чишћење Сан Француска, некада лепог града који су његове страначке колеге из Демократске странке претвориле у дистопију апсурдним политикама као што су „места за убризгавање“ за наркомане који ту могу да конзумирају илегалне дроге, практичну декриминализацију похара продавница и званично санкционисање страћара. Није деловало нужно да се ови напори предузму за људе који живе у северној Калифорнији и плаћају порезе који омогућавају ову дистопију. Али када је требало да у град дође лидер Кинеске комунистичке партије, Њусом и компанија су знали шта им је чинити.

Знате да је посреди хладноратовски самит када сусрет обухвата и надметање ко има бољи аутомобил. Кинески председник се појавио у модерној електричној лимузини коју је произвела компанија Хонгћи („Црвена застава“). Бајден није остао равнодушан већ га је упоредио са својим оклопљеним кадилаком, кога зове „звер“.

Пре педесет година, Ричард Никсон дао је Леониду Брежњеву кључеве тамноплавог линколн континентала током посете совјетског председника САД. (Никсон се касније присећао у својим мемоарима како се провозао застрашујући круг у овом возилу у Кемп Дејвиду; Брежњев је возио онако како је и пио – жестоко).

Слично томе, знате да Кинези хоће да испадну фини када нуде панде локалном зоолошком врту.

Панде су дуго играле улогу у сино-америчким односима, још од када је Чанг Кај Шекова супруга поклонила две панде САД 1941. године. Мао Цедунг је послао пар ових животиња Вашингтонском националном зоолошком врту убрзо пошто је Никсон посетио Пекинг 1972. године. Ништа више од панди не говори да се допадате Кини.

Хладноратовски самити суперсила су толико изрежирани да подсећају на краљевске сусрете у средњовековној Европи. То често води у ненамераване комичне ситуације. Сви су држали да је Брежњев помало неотесан када је дошао у САД 1973. године. Носио је два сата, на једном је било приказивано московско време а на другом вашингтонско, како би лакше прегурао исцрпљеност од лета. Али како је Хенри Кисинџер забележио у својим мемоарима, „совјетски лидер је стално заборављао да ли је Москва испред или касни у односу на Вашингтон“. Упркос сатовима, Брежњев је стално реметио пажљиво испланирани распоред Беле куће.

Ипак, Брежњевљево ексцентрично праћење времена било је добродошло одвраћање пажње за опседнуту америчку администрацију. У то време, изгледало је да САД губе Хладни рат – њихов председник већ је прошао кроз страдалнички пут Вотергејта, њихова индокинеска политика је доживела неповољни расплет а обавештајна заједница је била у потпуном незнању у вези са ратом који ће Египат и Сирија повести четири месеца касније против Израела.

Неко је могао да се нада, као што је Кисинџер то чинио, да ће се совјетски систем први урушити. „Главно, дугорочно питање“, написао је Никсону пре Брежњевљевог доласка, „јесте да ли Совјети могу да одрже свој блок на окупу довољно дуго, док чекају да Запад подлегне током дугог периода опуштености… Свакако наше шансе су барем подједнако добре колико и Брежњевљеве“. Али то је била помало изгубљена нада 1973. године.

Детант се у овом контексту сводио на куповину времена пошто су САД настојале да се опораве од вијетнамске катастрофе. Без обзира на све, време не може бити добијено бесплатно. Упркос неким комичним моментима, самит из јуна 1973. године је имао барем неку супстанцу. Двојица председника потписали су Споразум о спречавању нуклеарног рата. Никсон је љубазно слушао Брежњевљеве тираде против Кинеза. Када се забава изместила у Сен Клемент, у Калифорнији, уследио је у ситне сате, један импровизовани совјетски предлог тајног блискоисточног мировног плана. Такође се бесциљно распредало о узајамном умањењу трупа у Европи.

Унеколико слична расправа одиграла се у Калифорнији прошле недеље али према стандардима седамдесетих година прошлог века била је о питањима периферног значаја. Према званичном коминикеу Беле куће, САД и Кина су начиниле помаке на пет поља. Прво, обновиће комуникацију на највишем нивоу између две војске, која је обустављена након што је некадашња председавајућа Представничким домом Ненси Пелоси посетила Тајван августа 2022. године. Друго, успоставиће билатералне радне групе за борбу против наркотика које би требало да се позабаве обустављањем илегалног извоза фентанила у САД. Треће, позабавиће се ризиком који доноси напредна вештачка интелигенција. Четврто, повећаће број комерцијалних летова између Кине и САД и прошириће „народну“ као и пословну размену. На крају, ближе ће сарађивати у борби против климатских промена.

Све звучи вредно пажње. Запањујућа ствар, међутим, јесте колико је танана агенда у поређењу са агендом детанта из 1973. године. Данашњи лидери суперсила могли су продуктивно да расправљају о контроли нуклеарног наоружања или о миру на Блиском историју, као што су то чинили њихови претходници пре пола века. Дапаче би то био бољи утрошак њиховог времена. Али, ипак не.

У кинеском саопштењу, за разлику од америчке верзије, Си позива САД да покажу „конкретним потезима“ да не подржавају тајванску независност, да престану да шаљу оружје на Тајван и да прихвате „миран повратак“ Тајвана Кини као „неизбежност“. Америчка страна ништа није коментарисала. Кинеска изјава такође осуђује САД због коришћења извозних контрола, преиспитивање инвестиција и унилатералних санкција против Кине. Опет, без [америчког] коментара.

Укратко, оно што је стварно значајно у вези са састанком Сија и Бајдена није оно о чему су расправљали, већ оно о чему нису. Самит је стога оставио Други хладни рат тамо где га је затекао. То је била сведена верзија детанта.

Уколико је детант превасходно куповина времена, питање је за коју страну време ради у Другом хладном рату? Након више од деценије током које је широко прихваћени одговор био „за Кину“, изгледа да се сада расположење обрнуло. Раст дохотка и потрошње можда поново прате ранији тренд али Кина заостаје за САД у доларима. Кинески бруто домаћи производ је био 76 одсто америчког 2021, изражено у текућим доларима. Опао је на 64 одсто у трећем кварталу, отприлике тамо где је био пре шест година. Према Међународном монетарном фонду, кинески раст ће просечно износити свега 3,9 одсто током наредних пет година.

Поврх тога, негативне трендове представљају стално ниска стопа фертилитета (која је опала на просечно 1,1 рађање током репродуктивног периода жене) и тешкоће у грађевинском сектору, које су направиле зјапећу рупу у финансијама локалних влада. Укупно, кинески модел раста се претерано ослања на улагање у основна средстава и, уз гомилање дугова, стопа поврата на уложено све више опада а страни инвеститори напуштају земљу. Кинески приватни капитал је у паду.

Кинески јуан и даље слабо стоји као резервна валута. И, у контексту слабљења многих банака, финансијска криза у Кини је сада озбиљан ризик. Штавише, Кини недостаје фискални простор да се позабави овим проблемима. Резултат је минимална подршка економији и опадајући тренд снаге валуте.

Због чега се ово дешава је тема расправа, иако постоји општа сагласност међу западним економистима да није довољно урађено последњих година да се увећа удео потрошње у бруто домаћем производу. Кључна тачка је да америчке политике развргнућа економије и коришћења узајамне зависности као средства економске борбе (weaponizining interdependence) тек додају спољашњи притисак.

С друге стране, Кина је сада неупитно фабрика света – да не спомињемо арсенал аутократије. Као што је Кит Бредшер указао у Њујорк тајмсу раније у новембру: „Кина већ сада гради довољно фабрика соларних панела да подмири целокупне светске потребе. Она гради довољно аутомобилских фабрика да направи сваки аутомобил продат у Кини, Европи и Сједињеним Америчким Државама. И до краја 2024. године, Кина ће изградити за само пет година онолико петрохемијских фабрика колико их је сада у погону у Европи заједно са Јапаном и Јужном Корејом“.

Ово су запањујуће чињенице. А има их још. Кина гради 46 одсто светских бродова. До 2026. године, она ће производити 42 одсто мање напредних полупроводника нужних за модерне уређаје. Највећи део батерија за електричне аутомобиле производи се у Кини.

Ово је разлог због чега наводи о развргнућу економија нису реалистични. Од 2017, удео америчког увоза који долази из Кине је опао за свега 5 одсто. Епл и даље тамо производи већину својих ај-фонова. То је такође разлог због чега је прича да смо прошли „кинески врхунац“ готово извесно погрешна. Као што је указао Мартин Волф у Фајненшел тајмсу, 2022. кинески бруто домаћи производ по глави становника (израчунат на основу паритета куповне моћи) био је свега 28 одсто америчког бруто домаћег производа, и отприлике половину пољског бруто домаћег производа по становнику. Они који кажу да је Кина сада запала у замку средње развијености имплицирају да Кинези не могу да стигну до 2040-их година дотле докле су Пољаци стигли сада.

У међувремену, саме САД када се пажљиво погледају све више и више наликују на „позносовјетску Америку“, израз који је сковао принстонски предавач Харолд Џејмс 2020. године. Постоје лабава буџетска ограничења, толико лабава да америчка федерална влада издаје 776 милијарди долара дуга на финансијском тржишту по кварталу како би финансирала дефицит који је на нивоу од око 7 одсто бруто домаћег производа – што је шокантна бројка у време готово пуне запослености. Према Блумбергу годишњи износ интереса на постојеће дугове премашила је хиљаду милијарди долара на крају прошлог месеца – ова бројка се удвостручила током последњих деветнаест месеци. Овог квартала, по први пут од Другог светског рата (уз једини изузетак током првог квартала 1998. године) трошкови сервисирања дуговања биће виши од војног буџета.

Као и позни Совјетски Савез, и САД су геронтократија. Председник ће сутра напунити 81 годину. Његов главни ривал у борби за председнички мандат, Доналд Трмап, прославио је у јуну седамдесет седми рођендан. Просечна старост сенатора је шездесет четири године.

И, као у позном Совјетском Савезу, грађани су лишени илузија. Као што је Грег Ајп из Волстрит џурнала указао раније овог месеца, постоји велики диспаритет између објективног учинка америчке економије и незадовољства јавности. Тржиште рада је јако. Инфлација потрошачких цена је опала на 3,2 одсто на међугодишњем нивоу. У реалном износу, богатство медијалног домаћинства је порасло 37 одсто од 2019. године. И опет свега 37 одсто гласача са одобрењем гледа како се Бајден бави економијом.

Недавно испитивање јавног мњења Њујорк тајмса у прелетачким државама навело је демократске изборне стратеге да им застане тост са авокадом у грлу:

Гласачи млађи од тридесет година… кажу да верују више господину Трампу у вези са економијом и то за несвакидашњих 28 процентних поена разлике… Мање од једног процента испитаника млађих од тридесет година оцењује стање садашње економије као одлично, укључујући нула испитаника у тој старосној групи у три државе: Аризони, Невади и Висконсину.

Готово је подједнако запањујуће то што истраживање јавног мњења показује да би 22 одсто црних гласача подржало Трампа у реваншу против Бајдена.

Колапс Совјетског Савеза преокренуо је геополитику, стварајући илузију у америчким умовима да је свет био „униполаран“, што је бесмислен израз. Европљани и Азијати данас једва да наслућују како би поновни избор Доналда Трампа ефективно означио крај пакс Американа. Трамп већ дуго сматра америчке савезнике за пијавице и гребароше. Амерички савезници би требало сада да планирају за сценарио да он притисне прекидач и обустави помоћ Украјини и да инсистира на миру коју би подразумевао украјинско препуштање територије Русији. Амерички непријатељи то сигурно чине.

С друге стране, нико није учинио више од Трампа да преусмери америчку политику према Кини од прилагођавања према сукобљавању. Си, стога, мора да пажљиво одмерава како да одигра наредних дванаест месеци, који би могли бити завршна фаза Бајденовог председничког мандата, зато што не може бити сигуран колико би непредвидљиво Трамп могао да одговори на потез о којем Си очигледно промишља.

Овај потез не подразумева напад на Тајван, као што изгледа да неки амерички планери очекују, већ једноставно његову блокаду. Ово је операција коју Народно ослободилачка армија и морнарица редовно увежбавају. Пекинг је послао 336 авиона до ивица тајванског ваздушног простора само у септембру. Према писању Вашингтон поста:

„Дана 17. септембра, рекордна 103 кинеска борбена авиона летела су у близини тајванског ваздушног простора током двадесет четворо часовног периода… Кина је послала беспилотну летелицу дуж целокупне путање око Тајвана по први пут у априлу, и ово је брзо постао уобичајени маневар… Кинески носачи авиона су се одомаћили са друге стране острва, у Пацифичком океану… Овде су са њих узлетали авиони ка тајванској источној обали и вежбали су одбијање уколико САД једног дана притекну у одбрану Тајвана… „

Током неколико месеци, био сам забринут да је, упркос охрабрујућим речима мојих кинеских извора, скован план у Пекингу да се наметне таква блокада у јануару, користећи се тајванским изборима ради давања изговора. Али вести да су две опозиционе странке ујединиле снаге како би искушале кандидата тренутно владајуће странке, потпредседника Лаи Чинг-теа из Демократске прогресивне странке, могли би да умање ризик одигравања таквог сценарија.

Лаи је омражен у Пекингу због изјава које је раније давао а које сугеришу подршку тајванској независности. Уколико изгуби против кандидата са помирљивијим стајалиштем према Континенталној Кини, Си би могао да закључи да нема потребе да ризикује обрачун. (Пекингу на располагању стоје и друге могућности, и мој колега колумниста Блумберга Хал Брандс недавно је детаљно изложио пет њих).

Међутим, постоји још једна политичка променљива, а то је оно што се дешава у самом Пекингу. Круже гласине по кинеској престоници. Једна од њих је да је Ћин Ганг – некадашњи амбасадор у САД и министар спољних послова, који је ишчезао овог лета усред гласина о љубавној афери са телевизијском водитељком – мртав. Друга је да је некадашњи министар одбране Ли Шангфу, који је смењен прошлог месеца, осуђен за „издајничко“ цурење информација о ракетама. (Вођство Ракетних снага Народно-ослободилачке армије, које надзире кинески нуклеарни арсенал, такође је прошло кроз чистку у августу). И онда постоје гласине о изненадној смрти некадашњем премијера Ли Кећијанга у шездесет осмој години, и о слабом здравственог стању самог Сија.

Можда није могуће пронаћи образац на дну шољице кафе (tea leaves). Или су можда Ћин Ганг и Ли Шангфу начинили грешку противећи се високо ризичном потезу против Тајвана. Важно је забележити да је у јуну, потоњи изјавио да би „озбиљан сукоб или размирица између Кине и САД били неподношљива катастрофа за свет“. Можда се Си више жури да разреши Тајванско питање него што је било ко у Сан Француску половином новембра разумео. А можда су он и Путин расправљали, када су се сусрели у Пекингу прошлог месеца, како су управо сада наступиле повољне прилике док су САД преокупиране једним ратом у Источној Европи и другим на Блиском истоку.

У хладном рату постоје два пута да се претрпи пораз. Једно је унутрашњи колапс. Друго је да се постане попут сопственог непријатеља. „Конвергенција“ је нешто о чему су људи страховали седамдесетих година двадесетог века, када је изгледало да потребе шпијунаже и трке наоружавања могу да изазову да САД развију национално безбедносну државу сличну кремаљској.

Еквивалентан феномен данас, као што је Н. С. Лајонс указао у изванредном есеју, јесте да „и Кина и Запад, на своје сопствене начине и сопственим темпом, али из истих разлога, конвергирају из различитих полазних тачака према… истоветном и још увек у потпуности неоствареном систему тотализујуће техно-административне управе“.

Оно што чини самит суперсила истовремено и злокобним и комичним јесте снажно наслућивање да две суперсиле нису толико дијаментрално супротстављене колико се претпоставља да би требало да буду. Запамтимо: уколико би се поновила Кубанска ракетна криза око Тајвана страна која би наметнула блокаду не би биле, као 1962. године, САД. То би била Кина. У Тајванској суперпроводничкој кризи 2024. године ми бисмо били Совјети.

То је, благо речено, чудна улога да би неко желео да је игра.

Превод: М. М. Милојевић

https://archive.is

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *