„Једна непозната буна и њен незнани мученик”, наслов је историографског есеја Бошка Деснице (Обровац 1886 – Задар 1945), правника и историчара.
Реч је о буни Морлака (венецијанско име за становништво далматинског копна, православно и католичко) против млетачке власти, 1704. године у Буковици (троугао Книн–Бенковац–Обровац) и Равним Котарима (троугао Бенковац–Задар–Биоград на мору) и свештенику Петру Јагодићу Куриџи (Билишани код Обровца око 1666 – Задар 1749), православном српском пароху Петрове цркве у Биовичином Селу у Буковици који је, једини, платио пуни цех општенародног бунтовања.
Југословенске енциклопедије, ни она у време Краљевине СХС (1925) ни касније у доба СФРЈ, не региструју овај важан и живописни историјски догађај. Десница је отворио тему у „Политици” крајем 1923. године, а онда је историчар Јован Н. Томић у архиву млетачких државних инквизитора пронашао два важна документа о Куриџином случају и дао их Десници који је урадио „радикалну ревизију” претходног текста, „употпунио” га и „исправио” у „Политици” (28–31 12. 1924). Овај рад, накнадно допуњен, штампан је још два пута у Шибенику (1929) и Сплиту (1935).
После Карловачког мира, 1699. утврђена је нова млетачко-турска граница у Далмацији: тромеђни камен Аустрије, Венеције и Османлија па до Книна, а онда равном линијом на потесу Книн–Врлика–Сињ–Задварје–Вргорац што значи да су динарски пашњаци постали илегални за далматинске сточаре.
Та неприродна и неподношљива ситуација била је повод морлачке побуне, а суштински разлог био је млетачки заокрет у тактици владања над тешко укротивим Морлацима. Уместо „памучне руке” власти током ратова, сада је испружена мирнодопска, цинична шапа. Одједном, морлачка ратничка смелост и умеће нису били неопходни „преведрој” републици Светог Марка, а морлачки сточни фонд, „једино врело њихова прихода” (Десница), био је угрожен.
Жуч је преврела кад је омражена млетачка коњичка полиција („драгуни“) почела да плени и одгони стоку из торова. С једне стране било је то подривање егзистенцијалног опстанка, недопустиво отимање „блага” (стоке), а с друге крајње понижавање ратничког ега. Прст у око елементарном привређивању и ништа мање важном, морлачком поносу.
Десило се то да су млетачке власти, на погрешан и несувисли начин хтеле да компензују рачуне за испашу, плаћене турским великашима. Године 1701. провидур (гувернер) Далмације А. Моћениго послао је на састанак са босанским Халил-пашом кнеза Ф. Поседарског. Ова двојица су се нагодила да се одштета за траварину (пашарину) морлачких стада на турским пашњацима за период од склопљеног мира па до 1701. исплати у износу од хиљаду цекина (дуката). Године 1703. млетачки пуковник А. Канајети избројао је још две стотине цекина алајбегу Мустафи због упада неких Морлака са њиховим стадима на султанове пашњаке.
Одштете су, наравно, падале на рачун млетачких поданика.
Буна је трајала од почетка па до пред крај 1704. године. Избила је у Буковици кад је сердар Г. Радасовић почео да купи „благо” за одштету поменутом пуковнику Канајетију.
„У јануару 1704. ’Морлаци’ из села Жегара, под водством свог главара Илије Нанића, сишли су у Обровац, ослободили два своја утамничена друга и преотели сву стоку већ покупљену по Буковици за ону прву одштету кнезу Поседарском”, каже Десница.
На чело буне у Буковици стао је поп Петар Јагодић Куриџа, а побуни су се прикључили многи главари из Равних Котара. На народном збору једних и других, поп Куриџа, у име свих, састави једну „дрску притужбу” провидуру Занеу, али је овај никада није добио јер је неко гласнику саветовао да би могао „изгубити главу” због стила и тона Куриџиног писма.
Морлаци су фактички преузели власт у три сердарије. Они који су оклевали да се придруже устаничком покрету били су злостављани, паљене су им куће и пљачкана стока. Главни град Задар стављен је под морлачке санкције: вођство бунџија забранило је било какав увоз намирница из задарског залеђа у град!!!
Наравно, обустављено је плаћање дециме (пореза).
Тадашњи лукави провидур М. Зане, знајући с ким има посла, за сваки случај, притајио се у Сплиту одакле наређује заменику, задарском капетану, да позове Морлаке, под најстрожим претњама, да „одустану од насиља”. После овог позива „седам хиљада оружаних бунтовника под водством 70 главара пало је под Задар” тражећи суочење са капетаном, Поседарским и тројицом сердара (поменути Радасовић, Смиљанић и Спингарола). Били су то разговори глувих, пуни надвикивања и међусобних претњи. Највише је претио капетан, али: „На такав дочек Куриџа изгуби стрпљење, обори се на провидурова замјеника врло тешким ријечима и пријетећи опћом сеобом народа у другу државу (у Лику, тј. Аустрију – оп. аут.), остави са главарима Задар.”
Зане је у свој сплитски деташман призивао народне вође појединачно, ломећи их и мотајући све док није придобио 12 главара, пробијајући тако брешу у побуњеничким редовима. Друге му није било: осим нешто коњице, млетачку војску чинили су сами Морлаци.
Све више крунећи буну, Зане се крајем лета враћа у Задар. Бунџијска књига спала је на три слова (Куриџа, поменути Нанић и биоградски главар Матија Жабетић) које Зане позива да се предају. Они беже у Лику, а власт их осуђује на смрт вешањем.
Следеће године нови гувернер Ђ. де Рива дозвољава им повратак кући у Далмацију, али 1708. стиже његов наследник В. Вендрамин, хапси Куриџу, спроводи га на книнску тврђаву, а одатле галијом у Венецију, у злогласне тамнице pozzi (бунаре) без имало светла, смештене испод дуждеве палате.
Сам Куриџа, осуђен у новом поступку на 40 година робије, каже у молби дужду за помиловање, да је у „бунарима” провео 10 месеци, а одатле да је „премештен у друге једнако мрачне тамнице”. Уз то, из молбе се види да су Нанић и Жабетић пуштени на слободу 1715. године.
Ослепелог и оглувелог Куриџу 29. марта 1746, после 38 година тамновања, млетачке власти пуштају из затвора, али не и на слободу. Предан је једном Грку (Петар Спиро) којем је наређено да га чува у грчкој четврти у Венецији одакле га има отпремити у Задар где ће до смрти, 9. априла 1649. бити у некој врсти конфинације.
Ова „сува”, службена белешка за Десницу је „право откровење“: „Док су на дому стричевић му (Куриџин), поп Михаил, и невјеста, удовица брата му Петра, по влашком обичају, отимали његовој јединици Манди кукавну очевину, дотле је о засужњеном српском свештенику водио бригу један смјерни, незнани Грк, а та је брига трајала, с дана на дан, непрекидна и неумањена, пуних 40 година! Ако Куриџин удес представља невиђен примјер људског страдања и долготрпленија, скрб Грка Петра Спира пружа рјеђи и величанственији примјер једног неизмјерног људског милосрђа.”
Према аутобиографији Ђакома Казанове, и он је био заточен у јазбинама званима pozzi, девет година после Куриџиног изласка. Он их зове „гробови”. Преселили су га у поткровље дуждеве палате, у ћелије под оловном кровом (piombi), грозне на други начин, одакле је побегао.
П. П. Његош Други је, према његовој „Биљежници”, век касније силазио у ћелије pozzi („мрачне клијети“) где је преписивао робијашке натписе са зидова.
Извор: Новости
