Пробајте да нађете озбиљан документарац о Његошу или о Марку Миљанову који је направила Црна Гора. Ни стрип “Горски вијенац” није направљен у Црној Гори. Нема чак ни да ваља аудио формата, а за то је потребан један добар глумац са јаким гласом и студио са добром опремом

”Кад научиш да читаш, бићеш заувијек слободан”. Ово су ријечи Фредерика Дагласа, човјека који се одметнуо, побјегао од ропства, главом без обзира, а постао је један од најутицајнијих људи деветнаестог вијека. Схватио је моћ знања, научио да чита и пише па постао један од најбољих говорника икад.
Најзанимљивије је што у његовим говорима нема сувишних ријечи. Свака је ријеч на своме мјесту, нема што да се дода, нема ништа да се одузме. Скоро без грешке. Просто дјелује невјероватан његов животни пут, чињеница да је успио да фасцинира сву Америку и добар дио Европе својом ерудицијом. Схватио је своју улогу, и искористио ораторске способности не само да издигне себе, већ да буди људе, да се ропство што прије оконча.
Недавно је HBO приказао документарац о његовом животу. Глумци изводе његове говоре, али са толико жара да се из сваке реченице види и осјећа колико му се диве. Њему који је био путник, реформатор, а постао је и најпродаванији писац. Судећи по његовој кореспонденцији, вјеровао је у дијалог, у моћ ријечи. Вјеровао је да се држава може функцисати само ако је нација мудра, поштена и ако његује врлине. Вјеровао је и да ако нема борбе, нема ни прогреса. Фредерик Даглас мијењао је САД, мијењао је земљу на боље. Чинио је то до краја!

Такође је занимљиво како се пробијао и пењао на друштвеној љествици, брже од свих иако су други били у предности. Он је схватао моћ фотографије и пласирања правих ријечи, тако да су сви каснили за његовим идејама макар 50 година. Његов продоран поглед, полу-профил, фризура, став, све је савршено, моћно и магично, истовремено.
Ако би тражили пандан Фредерику Дагласу код нас, могли би да нађемо два скоро по духу и мисији идентична лика. Први је Његош, а други је Марко Миљанов. Обојица су имали сличну друштвену улогу, с тим што се Марко Миљанов такође касно описменио, а бирао је вјешто ријечи. Вријеме у ком је Фредерик Даглас живио поклапа се са Његошевим добом, а поклапа се и начин на који је остваривао кореспонденцију са људима. Свако писмо је дјело за себе.

Оно што их разликује није ни боја коже, није ни стил писања, није ни ерудиција. Разликује их однос сљедбеника према њиховом дјелу. У Црној Гори се Његош воли “на причу”, односно, много више говоримо да га волимо него што то показујемо. Исто је и са Марком Миљановим.
Пробајте да нађете озбиљан документарац о Његошу или о Марку Миљанову који је направила Црна Гора. Ни стрип “Горски вијенац” није направљен у Црној Гори. Нема чак ни да ваља аудио формата, а за то је потребан један добар глумац са јаким гласом и студио са добром опремом.
Макар на yоутубе да их метнемо, и тај титл да налијепимо, није то толико тешко.
Ако нам треба репер или преферентна тачка (бенчмарк) увијек можемо да погледамо HBO документарац: “Frederick Douglass: In five speeches”.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести