Пише: Ксенија Марицки Гађански
„Из Цариграда сам пореклом, али сам рођен у Александрији – у једној згради у Улици Сериф; напустио сам је јако мали, и добар део свог детињства провео сам у Енглеској. Касније, као одрастао човек, посетио сам опет ову земљу, али се нисам дуго задржао. Боравио сам и у Француској. Као младић провео сам две године у Цариграду. Већ је много година како нисам био у Грчкој. Моје последње запослење било је место службеника у једном владином бироу у склопу Египатског министарства јавних радова. Знам енглески, француски и мало италијански.”
То су подаци које је песник Константин Кавафи написао за аутобиографску белешку коју је у свечаном броју донео часопис Nea Tekhni („Нова уметност”) 1924. године. Тада му је било већ преко шездесет година и био је у пензији. Девет година касније, тачно на свој седамдесети рођендан, 29. априла, умро је од рака грла. Те последње деценије свог живота издржавао се само од пензије, јер је некадашње породично богатство велетрговаца с филијалама у Енглеској већ одавно нестало, као и сви чланови његове породице, отац, мати, седморица браће и једна сестра. Кавафи се никада није женио, дуго је живео у истом домаћинству с мајком удовицом, па с браћом. Мада је као младић писао песме девојачкој лепоти, у каснијем животу (и поезији) испољава хомосексуалну љубав. Није познато какво му је било формално школовање у Енглеској, касније у Египту; чини се углавном приватно.
Ништа од тога не наводи у својој аутобиографској белешци, ни породичне ни материјалне прилике, тачније неприлике. Не наводи шта је још радио осим „службеничког посла”. Почевши да пише песме већ са деветнаест година, прву објављује 1886. године, у једном грчком часопису у Лајпцигу. После песме објављује у часописима у Александрији и у Атини, а пише и разне друге прилоге, чланке, есеје и приказе. Неколико таквих прозних текстова штампао је за живота у новинама и часописима који су тада излазили у Лајпцигу, Цариграду, Александрији и Атини.
Осим ових јавних публикација, Кавафи своје песме никада није сложио ни штампао у једној књизи.
Умножавао их је приватно, коју стотину примерака, увезивао у свешчице, које би, кад би постале гломазне, слагао на нов начин. Прву такву импровизовану књижицу „опремио” је кад му је била четрдесет једна година, али је сам рачунао да његова права поезија почиње доста касније – кад је напунио четрдесет осам година (1911. г.). Сам је о томе говорио својим пријатељима, у свом стану или на другим местима где се интелектуални свет Грка у Александрији окупљао.
Један од његових саговорника, Г. Лехонити, преноси песникове речи из једног разговора у књижари Grammata: „Опште је правило да су велики писци и песници написали своја најбоља дела у својим младим данима, пре него што остаре. Ја сам песник старости.”
Сам је одредио усек у свом песничком опусу: оно што је написао пре 1911. године, и оно што је створено и објављено после. У том корпусу песама које је за живота признавао има 153 песме, објављене између 1897. и 1932. године. Томе се прикључује још једна штампана постхумно. Двадесет четири песме, штампане између 1886. и 1898. године, Кавафи је изричито одбацио и одрекао их се. Према томе, свега је било његових сто седамдесет седам објављених песама. Из његове књижевне заоставштине штампано је, између 1948. и 1968. године, још седамдесет пет песама, које се увек цитирају као „необјављене песме”, будући да их њихов аутор никад није учинио доступним јавности. С овим необјављиваним песмама Кавафи је написао око 3.700 стихова, а без њих око 2.600 стихова. С обзиром на то да постоји и више, чак и објављених, верзија појединих песама, јасно је како је он споро и оклевајући писао. Тога је и сам био свестан, јер је пријатељима, опет по сведочењу Лехонитија, казивао да њега „најживљи догађаји не инспиришу непосредно”, већ да треба да прође неко време док се он нечег сети и надахне тиме. И никад није своје песничко дело сматрао завршеним. Забележен је један његов разговор са госпођом Зелита још 1929. године, само две године пред смрт, у коме јој објашњава како су неки критичари његове поезије погрешили што су његово дело посматрали као нешто „завршено”. То ће касније други прослављени грчки песник, нобеловац Јорго Сетери, означити џојсовским изразом work in progress.
Вероватно у томе динамичном схватању облика и места једне песме у њеном окружењу другим песмама и треба видети узрок специфичног Кавафијевог песничког поступка при избору теме и њеној обради.2 Може се рећи да се његове песме, иако их издавачи претежно ређају хронолошки, групишу у неке тематске целине или, можда, циклусе. Али оне не остају у једној равни како би ово груписање најпре сугерисало. Ка- вафијеве песме се тако не надовезују једна на другу, већ међусобно испреплићу, да се чини да им је потребан простор да би се разместиле као рој, или грозд или можда – као модел језгра атома. Занимљиво је да су се и „необјављене” песме, кад су постале познате све бројнијим обожаваоцима Кавафијеве поезије, на сличан начин „привиле” уз остале.
Кавафи је сам себе сматрао1 „историјским песником”. Многи песници су само песници, говорио је, за разлику од других, који пишу и приче, и слично. „Никад не бих могао да напишем роман или позоришни комад; међутим, осећам како у мени сто двадесет пет гласова говори да бих могао да пишем историју.” Откривајући ту своју другу љубав – и особину – да, осим поезије, пише и историју, увек би додавао: „Али је сад за то сувише касно”, мислећи на историју. Ипак, можда то помаже да се боље схвати шта је он подразумевао називајући себе „историјским песником”.
Кавафијев однос према историји, изражен у његовим песмама, веома је сложен. Неки схватају његово поетско враћање у прошлост као стварање сталне паралеле између садашњости и древности, неки као бежање од садашњости, неки као симболичну поуку за данашње време. То би значило да у тим песмама налазимо неко универзално важење. Међутим, Кавафи је истицао да његове песме имају „парцијалну” вредност: „Није реч о удесу, о судбини човечанства, већ о удесу и судбини неких људи” (поводом приговора о песимизму у његовој поезији). „(Ове песме) нису написане да представе неку општу ситуацију човечанства – већ делимично ( додајући на француском, да би боље објаснио, како је и иначе чинио: partiel). Истичући ову посебност, партикуларност, специфичност, појединачно, Кавафи је врло добро одредио карактер своје поезије. Она, с једне стране, разбија уштогљене, већ клишетиране представе о историјским личностима у нашем знању и свести, а, с друге стране, не допушта ни да реч коју он искаже о некоме буде коначна. Леп пример је песма О Деметрију Сотеру (162–150. године пре нове ере), који, као талац у Риму, сања о обнови своје домовине Сирије. Енглески песник Вистан Хју Одн, који објашњава да би његова поезија била сасвим друкчија да није читао Кавафија, иако не зна грчки, каже да је и Деметрије, као толики други, приморан да призна да је сан био узалудан. То ипак није тачно. Песма се, додуше, завршава атмосфером резигнације, од које је мали размак до разочарања. Али је Одн заборавио наслов: О Деметрију Сотеру, тј. о Деметрију Спасиоцу. У време те своје туге у Риму Деметрије је био само принц-талац; касније је назван Спасиоцем, кад се вратио и обновио своју домовину. Треба знати историју да би се и то видело; али, ако се Кавафијева поезија чита на адекватан начин, ако се у песми види један моменат, један угао посматрања, не једино могући и општеважећи, онда се и не мора знати историја. Јер Кавафи неће да сугерише да је све залудно, да је живот пун разочарања и песимизма. И да се у историји с Деметријем догодило онако како последњи стихови наговештавају, то би још увек било једно од могућих решења. Отуд је Кавафи изузетно близак модерном времену, чак, ако хоћемо1 да поредимо с науком, близак теорији релативитета.
С друге стране, познато је да је Деметрије у животу ипак рђаво прошао, јер га је некакав издајник убио. Његове слутње о несрећи нису биле бесмислене, само су се обистиниле у нечем другом од очекиваног. Ова је песма добар пример сталног Кавафијевог балансирања у готово неухватљивој тачки лабилне равнотеже између онога што човеку доносе животне околности и онога што му одређује његова природа, коју Кавафи тако добро познаје у свој њеној дубини, најскривенијим поривима, жељама, недостацима, слабостима, и врлинама.
Мада пише углавном о прошлим временима (па некако страно звучи кад, у ретким песмама, помене Њујорк или Канаду), Кавафи није захваћен тугом за прошлим, није опчињен некадашњим величинама. Његова поезија није чак ни жал за младост ни јадиковање над изгубљеним. Он зна праве вредности свега кроз историју, зна и другу страну сваке медаље, макар била и златна.
Иза сваке схеме он види изненађење; свака његова личност излази из једнообразне замисли коју о њој можемо имати и непоновљива је. Али управо та димензија људског коју Кавафи даје неком имену из књиге, из повести, из политике, оживљава личност до те мере да она улази у другу мрежу стварности, сад исплетену не од историјских збивања, већ од психолошких типова. За Кавафија историја није повест заблуда (није само то, иако је и то), већ драма живих људи, јер је човек сваког времена, сваког друштвеног положаја, сваке религије – исти, поводљив, и слаб, осетљив на лепоту, на љубав, или бар на страст, али је макар и по томе човек. Кавафи као да је уверен да иза „политичке” маске било кога времена постоје људи и њихове слабости. Слабост и није права реч, јер су то све особе с осећањима за које је жив човек способан, то су све људи са страшћу, са страхом, са сећањем.
Личностима из прошлости које је наука свела на фигуре политичког шаха историје, он је додао целу једну димензију. Од дрвеног краља који води битке, побеђује или губи, свеједно, он прави живо биће, које се колеба, мучи, размишља, осећа. Кавафи му, заправо, враћа оно што је имао, или је могао, у тој прилици, имати. У ствари, Кавафи мисли да је морао имати. То је једна особина Кавафијева, које се неки модерни песници стиде, а коју антички грчки песници, као и савремени њихови великани у поезији Кавафи и Сефери, с нарочитим поносом истичу: то је дидактичност. Они обојица мисле да је њихова поезија дидактична и да књижевност уопште треба да буде дидактична. И Кавафијево објашњење да његов песимизам није генерални став, већ парцијални, део је само његове наклоности ка дидактичном.
Посматране из овог угла, и Кавафијеве такозване љубавне песме као да се друкчије смештају међу остале. Кавафи пева о страсти, путеној, најчешће у ситуацијама деградирајућег друштвеног статуса, због чега ни лепота особе ангажоване у томе не може да сублимише сусрет. Остаје само физичко задовољство, према коме је, поред све, толико хваљене, отворености, Кавафијев подсмех и презир очигледан. Заправо, самоподсмех, јер је слика те љубави код Кавафија толико сува, схематизована, клишетирана, да је пре у питању њена негација него опис. Стално се понављају исти изрази, једва десетак, усне су или црвене или дивне, изванредне, поглед чежњив, а још се помињу и дивни удови, некад обнажени, и, најзад, додир тела. Такав танани зналац душе, људске природе и понашања као што је био Кавафи као да свесно даје овако безличну љубавну песму. Сладуњава, фриволна, ласцивна, понекад на изглед трагична љубавна атмосфера управо је знак одсуства искрености и отворености.
Песме с љубавном тематиком постају достојне Кавафија само тамо где нису „отворене”, клишетиране, већ где се остаје на наговештају, на слутњи и нади.
Мука личног идентитета у овом погледу код њега је очигледна. Има тог и код неких других питања. Као Грк из Александрије с енглеским држављанством а цариградског порекла, Кавафи је постављао питање основног места свог бића у свом времену, а и грчког бића кроз прошлост уопште. Наводи се да је према изразу за Грка из Јужне Италије (Italiotis), он сам сковао термин: Egiptiotis „Грк из Египта”. Затим, кажу да никад за себе није употребљавао уобичајену именицу Грк. И због тог тражења идентитета, етничког, националног, сексуалног, религијског, културног, Кавафи тражи у историји преломне епохе које најчешће угрожавају личност изазивајући управо кризу идентитета. Стога су у највећем броју његове песме о четвртом веку пре нове ере, кад се сучељавају вредности старог класичног хеленског света и новог, хеленистичког, затим о другом и првом веку пре нове ере, кад се у живот Грчке, Египта и Истока пресудно умешао Рим. Превртљивим догађајима првог века нове ере посвећено је много мање песама, али је зато драматични четврти век нове ере са трагичним расколом између хришћана и пагана посебно близак Кавафијевој природи, сетној, ироничној, проницљивој, способној да открије свако лицемерје и превару. Стога су му и нека времена византијске власти и борби за власт добра прилика, посебно дванаести и четрнаести век, да констатује непролазност сујете, таштине, филистарства, лажи. Без обзира на народност, на друштвени положај, на пол, чак и на узраст појединца. Код Кавафија тако нема патриотизма у обичном смислу речи. „Он је један од оних врло ретких песника који могу да пишу патриотске песме а да оне не буду досадне и наметљиве”, каже Хју Одн, и у праву је.
Између осталог, и то је разлог што Кавафи доста дуго није био омиљен у Грчкој. Иако је већ 1903. године угледни атински академик и књижевни критичар Ксенопуло писао о њему, похвално, будући да Кавафи није штампао своје песме у облику књиге и да није био борац за народски књижевни израз, он је сматран песником бекства и декаденције. Поред тога, у његовој поезији најмање је заступљена античка Грчка, која је грчком романтизму 19. века била идеал и узор.
Додуше, у својим ранијим, и у многим необјављеним, песмама, тражећи, дуго, свој поетски лик, прави тон своје поезије, као диригент тон оркестра, Кавафи се више инспирисао тим општепризнатим величинама: Хомером, Ајсхилом, Софоклом, Прометејем, и тако даље, да после задржи и објави, само неколико од тих песама (о Ахилејевим коњима и Итаци, на пример).
Ти Кавафијеви рани стихови су готово програматски: они објашњавају његова становишта и схватања, оно што ће он касније изражавати целом песмом, а не више експлицитном формулацијом. Можда је занимљиво поменути запажање професора Савидија, који је 1968. године објавио дотле непознате Кавафијеве песме, да његови студенти више воле те – ране песме.
Да ли зато што су комуникативније, што се односе на познатије ситуације (Кавафи и иначе рачуна са феноменом препознавања), што су једноставније – тешко је рећи. Тек, као да и то показује да наслов овог текста и не одговара заправо; требало је рећи у ствари: Кавафи – песник других углова.
Извор: Феномени
