Пише: Дејан Петровић
Рат не завршава за свакога у исто време, само је један од бројних дубоких увида до којих ће доћи протагонисти новог филмског остварења неуморног руског синеасте на свом креативном врхунцу Кирила Серебрињикова у свом првом храбром излету ван матерњег говорног подручја. Историјски изазовну, а уз то и тако мало заиста обрађивану тему, на уметнички супериоран начин и кроз вешто оживљен дух епохе друге половине двадесетог века, он гледаоца враћа у конформистички самодовољне деценије социјалног благостања у (не само) западној хемисфери када је било могуће и то да се ноторни ратни злочинци попут Јозефа Менгелеа несметано скривају деценијама, пре свега зато што је мало ко тада о њима уистину марио. Највиши мештар језивих медицинских експеримената над слабим и немоћним заточеницима злогласног Аушвица све до своје старости мирно је – иако уз константне замене идентитета – проводио дане у јужноамеричким сигурним зонама попут Аргентине, Парагваја и Бразила, повремено одлазећи чак и до наводно денацификоване Савезне републике Немачке. Нестанак Јозефа Менгелеа прати живот Анђела Смрти од пада „трећег рајха” па све до његове смрти 1979. године у Бразилу, а по истоименом књижевном предлошку Оливијеа Геза.
Серебрињиков овде достиже своју пуну ауторску зрелост кроз максималну стилизацију, изражен рафинман и брижљиву црно-белу фотографију која је местимично прошарана колор секвенцама само у сећањима актера филма. У филму који је више психолошка студија него пука реконструкција епохе или идеолошки трактат, иако и то јесте у мањој мери, Менгеле се вођен анималним инстинктом успешно скрива, прерушава и бежи, никада заиста не мењајући своју суштину. А она је, суштина наиме, све оно о чему се овде ради. Савршено свестан односа снага у послератном демократском свету и нове идеолошке поделе која се чини занавек установљена и зацементирана, он се скрива рационално схватајући које снаге тада актуелног тренутка имају моћ, али се ниједног часа заправо не каје и опет би у новој промени околности све чинио исто, а чему се уосталом отворено и нада. Менгеле не припада оној пословичној струји припадника нацистичке машинерије која се након слома своје идеје вајкала како је само „радила свој посао” и своју сатисфакцију налазила у професионалном обављању одозго им повереног посла. Не, он је до самог свог земаљског краја остао истински и дубоки, никада покајани верник идеја свог фирера, чему у прилог говоре бројне епизоде овог остварења. Можемо сазнати и како је и десетак година након рата у самој новоствореној СРН нацистичка струја и даље више него жива, чак донекле и видљива, а у веома сличном кадровском саставу. То је доказ више у прилог тврдњи како су лустрација и фамозна катарза стигли тек доласком наредне генерације на животну и политичку сцену, а не постепеним сазревањем ставова оне претходне, ратне, свим сујеверјима организованих националсоцијалистичких тлапњи задојене. Персонификација те генерације овде је Јозефов син Ролф чијим одрастањем и коначним суочавањем са правим лицем свог и даље мистериозног оца заправо започиње процес преображаја и суштинске промене. Не само унутар његове породице.
Док тензија могућег откривања постепено нараста, Менгеле преко јавних медија прати хватање, суђење и погубљење свог ратног колеге Адолфа Ајхмана, не скривајући презир према његовом стварном или наводном кајању. Осуда монструозних злочина током Другог светског рата овде се постиже кроз не учестале, али зато ефектне секвенце визуелно приказаних могућих сцена експеримената над пажљиво одабраним јеврејским сужњима у концентрационом логору. Аутор не води своју причу линеарно и хронолошки већ кроз скокове напред и назад, напредујући упркос томе ка финалним тренуцима овоземаљског Менгелеовог живота. Овај до самог краја остаје дете свога доба. Физичка снага му постепено понестаје, али никада не и борбени дух, а ако му се људскост лако и убедљиво може оспорити, то није случај и са ретко виђеном доследношћу. Идеје расне супремације и нове прерасподеле светског поретка избијају из њега сваком повољном приликом, додуше само вербално, а салве гласних ескапада и нервне сломове на читав остатак декадентног света огорченог „аријевског” старца на глумачки супериоран начин маестрално износи главни глумац Аугуст Дил.
Могуће и сам упитног аријевског порекла, на шта инсинуира питање о пореклу властитог презимена, он је (треба рећи оправдано) гневан на своје ратне „колеге” који су били један гори од другог, а опет у јавној пажњи и потоњој потери донекле „занемарени” у односу на њега. Не скрива презир ни према тадашњој идеологији ни према надолазећим генерацијама ни према локалним јужноамеричким становницима. Заправо је импресивно представљена његова унутрашња снага да упркос свему своју „веру” ни најмање не промени. Стога је и поетска правда да, иако сам није ухваћен и судски одговарао за своја недела, његов скелет данас служи за медицинске вежбе данашњих бразилских студената, често управо близанаца и Афроамериканаца, а што је приказано у самој експозицији филма. Гледаоцима заинтересованим за овај тип филмских остварења, препоручујемо и неоправдано занемарени аргентински наслов Немачки доктор (Wakolda) из 2013. који у уметничком садејству са Нестанком Јозефа Менгелеа пружа ону потпуну свеобухватну слику његовог прекоокеанског избегличког периода. Кирил Серебрињиков тако након недовољно убедљиве биографске сторије о писцу Едуарду Лимонову срећом подиже лествицу и подсећа љубитеље седме уметности за какве је све креативне домете способан.
Извор: Магазин Политика
