Пише: Ник Барнс
Априла 1992. године, у једном од ретких интервјуа које је за живота дао, Кормак Макарти признао је нешто што је сматрао “ружном чињеницом”: књиге, међу којима су и његове, сачињене су од других књига. Навео је ту Вилијема Фокнера и Хермана Мелвила, писце чији утицај у његовом делу је приметан (и свуда признат), посебно кад је реч о искрености њихове прозе.
У интервјуу се не спомиње, иако то тешко да је тајна, да постоји једна конкретна књига из које је произишао Крвави меридијан, роман из 1985. године, сматран ремек-делом покојног писца. То су мемоари Семјуела Чемберлена, дезертера и одметника који је касније постао поштовани генерал у америчком Грађанском рату и управник затвора у Новој Енглеској.
Написане у другој половини 1850-их година, Моје исповести описују, мање-више верно, Чемберленово служење војске САД током Мексичко-америчког рата 1846-48, као и, што је теже доказиво, време које је провео као припадник злогласне банде ловаца на скалпове предвођене Џоном Џоелом Глентоном.
То дело већ и само носи мелвиловске особине, бар тамо где представља право завештање јединог преживелог из масакра Кечуа ратника над Глентоном и његовим људима. Међутим, у Чемберленовом спису мало је филозофије: плитак и самољубив, аутор је своја недела заоденуо у вестерн романтику или их је забашурио неубедљивим позивањем на морал из 19. века. Мексичке проститутке тако постају “несташнооке poblanas“; тешко рањавање у чарки објашњава се као решеност ривала да “глупо налети на врх моје чачкалице из Арканзаса”.
Поред убојитог Глентона, Чемберлен нас упознаје и са језивом појавом судије Холдена, ћелавог рмпалије са “тупим лицем боје лоја без иједне длаке и експресије”. Холден жуди за “крвљу и женама”, али је ипак “убедљиво најобразованији човек на северу Мексика”. Он је силоватељ деце, проучавалац ботанике и геологије, а добро и плеше; успева, заједно са Чемберленом, да избегне коначно уништење Глентонове банде.
Тај рукопис, очигледно сувише опсцен за објављивање, савесно је преношен с колена на колено, све док није откривен у једној антикварници у Конектикату и објављен 1956. године, заједно са претерано ентузијастичним предговором, захваљујући уреднику магазина Лајф.
https://youtu.be/G7oamuz1Utw
Књига би потом можда поново потонула у америчку осредњост из које је неким чудом изронила да није доспела у руке Кормака Макартија. Макарти се 1976. године, тад већ средовечан и у комерцијалном смислу још неуспешан писац прегршти романа смештених на апалачки Југ, преселио из родног града Ноксвила у Ел Пасо у Тексасу. Тамо је започео рад на делу које ће бити смештено на Западу.
У Крвавом меридијану, насталом према скици Чемберленових мемоара, ликови и њихова путања скоро су сасвим лишени романтике и моралних претензија и намењени су им радикално другачији крајеви. Његов безимени протагониста – он донекле подсећа на Чемберлена, али се спомиње искључиво као “мали” – упада у банду ловаца на скалпове коју предводе Глентон и судија Холден (у Макартијевој верзији он се спомиње само као “судија”).
Мали је сведок бескрајних ужаса док званично непостојећа чета, коју су мексички званичници ангажовали да скидају скалпове Апачима, мародира по пограничју САД и Мексика и насумично убија и скалпира, у некој врсти антибилдунгсромана постављеног насупрот света у ком су једино сигурни нестварна лепота пејзажа и неисцрпна људска спремност на насиље.
У Макартијевој прози се литанија деструкције описује тоном који нити је оправдава нити неоправдава. Наслов књиге означава Макартијеву намеру на три нивоа – да јукстапозиционира људску суровост и нему природу, да промишља епистемологију насиља и да поткопа жанр вестерна, заједно са Мојим исповестима као раним и непризнатим доприносом. У накнадној асоцијацији, “крвави меридијан” односи се на много митологизовани стоти подневак на ком, сматра се, почиње амерички Запад и тај простор блиско је повезан, у традиционалном смислу, са идеализованим схватањем границе и последицама колонизације благотворне по америчко друштво.
За америчког историчара с почетка 20. века Фредерика Џексона Тарнера граница је била динамична област, “тачка сусрета дивљаштва и цивилизације”. Досељеник европског порекла испрва је усвајао обичаје земље – “он урла бојне покличе и скида скалпове у правом индијанском маниру” – али се касније преображава у нешто ново и цивилизовано, ни урођеничко ни европско, него америчко.
Иде Гас: Кормак Макарти (1933 – 2023): Врела мудрост и врело љепоте
Макарти пограничје приказује као крваво тло које не познаје напредак, на ком ниједна установа грађанског друштва не одолева налетима махнитог зверства. Сахране бивају прекидане са још клања, богомољци бивају одвучени од олтара и скалпирани, ни жене и деца нису поштеђени. Банкети прерастају у обрачуне оружјем; сваки улазак у локал у ком се пије завршава се крвопролићем; сексуални односи су искључиво силовања и (ређе) проституција.
Судија, прави пример америчких бруталности у једном лику, све то инаугурише већ при почетку књиге тако што приређује линчовање недужног свештеника у Накогдочесу у Тексасу, смештеном, како је то приметио проучавалац Стивен Фрај, недалеко од стотог меридијана. Његови потези су, изгледа, непогрешиво успешни и аплаудирају им сви осим жртава. Пошто судија призна да је лажирао оптужбе против проповедника, запањени сведоци га часте пићем за шанком.
У Крвавом меридијану ниједна нација нема монопол над крвопролићем. Апачи разапињу бебе на стабла; мексичке трупе остављају за собом смежуране главе поређане у круг у пустињи. Ни расизам не изостаје из панораме романа: Макартијев Глентон јавља се као инкарнација белог супрематизма, наређујући без разлике покоље мирољубивих и ратоборних урођеника, мексичких сељана, испољава мржњу према Индијанцима у критичним тренуцима, а показује чак и одметничку грижу савести због сабраће: (“Не волим да видим белца таквог. Па нек је и Холанђанин или ко год да је”.) Али његова судбина на крају – лобања расцопана напола апачким томахавком док мумла свој задњи поклич – указује на то да су расне предрасуде само још један морални луксуз какав то захтевно тло не дозвољава. Дотле допире Макартијев друштвени оптимизам.
Иако је то историјски роман, мрачним позивањем на коначност космоса и инсистирању на томе да се насиље које приказује има сматрати безвременим, Крвави меридијан се често опире историчности. Исто важи и за Макартијеве описе нехуманих пејзажа Запада каквима нема премца, као и за поређење исконског савршенства природе са бедном привременошћу човека. Пошто су се напатили напредујући кроз сушну пустош, Глентонови људи затичу се под упорном кишом која данима пада док пролазе кроз земљу задивљујуће лепоте. “Дивља лоза с цветовима украсног слака” промиче поред мушкараца “погрбљених под кабаницама исечених од масних напола осушених кожа”.
Разговори о књижевности, Мангел и Борхес: Mythos, Hronos, Topos.
Прелепи крајолик задобија трагичну црту због удаљености: на крају је његова лепота нема и далека, неспособна да протка крхко деловање човека. Да ли је права, реципрочна веза између човека и природе замислива? Можда јесте, можда није. Док прелазе корито лаве, речено нам је, “гипс је формирао необично симетричне спирале попут челичних опиљака по пољу и ти облици ширили су се и поново повлачили, одјекивали тим складним тлом, па се вртели у ковитлацима преко сасушеног басена… Као да је у проласку тих јахача било нечег тако страшног да би могло да буде бележено све до крајње гранулације стварности”. Као да. У следећем пасусу јахачи су сведени, саосећајније, на чињенице попут било којих других: “У ушкопљеној оскудности тог терена свим појавама била је завештана нека чудна једнакост”.
Такве особине допринеле су развоју школе “еко-критике” Макартијевих романа која више обраћа пажњу на еколошку него на људску димензију његовог дела. Па ипак, и Макарти је човек и политички писац, па се у роману дају открити и трагови његовог времена.
Попут Мелвила и Пинчона, Макартија је интересовала наука (редовно је долазио на технички институт, где је имао своје место добар део свог каснијег живота). Али, за разлику од Мелвила, мало га је занимала психологија, више се бавио поступцима људи и њиховом крајњом судбином него обрисима свести, па је чак, што је већ добро познато, одбацио Пруста и Хенрија Џејмса као незаинтересоване за суштинска питања књижевности о животу и смрти.
Било је то нешто што му је ишло наруку 1980-их и 1990-их, у интелектуалној клими обележеној нападима на Фројдово наслеђе, оној која се одлучила за биолошке начине размишљања, боље прилагођене добу поново обележеном laissez-faire ставовима о економском опстанку најјачих.
Крвави меридијан написан је усред новог таласа миграција на запад у Америци. Није се само писац преселио са истока у Тексас, где је нови дом пронашло неких три милиона људи више кад је роман завршен него кад је започет. Град Тусон у Аризони – у роману је то група кућа унутар слабо брањене тврђаве – проширио се десетоструко у првим деценијама Макартијевог живота тамо, премашујући трећину милиона становника.
Хладноратовска војна индустрија и корпорације напуштале су синдикализовани север и средњи запад и преусмерили су још жив проток новца и људи ка југу и западу. Заштитно лице овог процеса био је Роналд Реган, човек са средњег запада који је постао Калифорнијац, филмски каубој који је, када је изабран за председника, удвостручио издвајања за војску и гушио је синдикални отпор.
Док се Америка деиндустријализовала, организовани рад је слабио, а организације са масовним чланством су падале пред донорски финансираним непрофитним организацијама, Американци су почели да се “куглају сами”, како је то рекао социолог Роберт Путнам да би описао слом добровољних удружења, од ротари клубова до цркава. Уз средњу класу, усамљену у предграђима са својим поново рођеним сумњама, амерички градови срљали су надоле ка насиљу и немару.
Крвави меридијан, објављен 1985 године, и његов претходник Сатри, Макартијев аутобиографски обојени последњи јужњачки роман, стоје један насупрот другом, а између њих је тај јаз у америчкој историји. Протагониста Сатрија, по коме је роман назван, још и може да пронађе некакву утеху у друштву њему познате групе скитница. Насупрот томе, свет Крвавог меридијана је такав да у друштву утехе нема ни на видику, такав је да су стабилне везе међу људима сасвим немогуће. Чак и припадници Глентонове банде убијају једни друге без упозорења. У тој непрестаној кавалкади, свака интеракција је пролазна и неће се поновити; важи једино закон крви.
Ако се Макартијева селидба на запад често истиче као неизбежна, с обзиром на његов претпостављени интерес за митски пејзаж, она у себи носи и извесну симетрију спрам историјског тренутка. Током 1980-их се дух нације најјасније испољавао на западу, региону аномије пар екселанс. И у Крвавом меридијану је дезинтеграција друштва осветљена јарком бојом и оштрим контрастом сутона на западу.
Међу свим важним ликовима у роману управо је мали тај који стоји, иако пасивно, иза онога што је остало од утврђеног морала. Иако већ у младости “има укуса за безумно насиље”, ретко му се препушта. Мали се, попут Мелвиловог Исмаила, често губи из видокруга у кључним сценама; у бездушнијим масакрима није наведен међу починиоцима. Он се туче или убија кад је у опасности или је испровоциран. Одбија да убије из самилости повређеног друга који ће бити препуштен доласку Апача. Одлуке попут ове можда јесу, а можда и нису, искрено самилосне, али свакако на њега скрећу пажњу судије који га оптужује: “Постоји некаква слаба тачка у ткиву твог срца… Само ти си у души својој сачувао неки кутак милости за пагане”.
Макартијевог судију често описују као Ахаба с краја 20. века, мономанијака коме је рат опсесија и у прилог том опису се може наћи мноштво доказа. За њега је рат “ненадмашна игра… најтачнији облик предсказања… ковање јединства постојања”. Али, за разлику од Ахаба, судија је човек кога занимају многе ствари – иначе је рат свеобухватнија вештина него што се обично замишља, мрачна краљица науке.
Он је хемичар, загонетач, убица штенади. Он је френолог и адвокат, цитира Коука и Блекстоуна, изводи снагаторске захвате. Са књигом пуном скица коштаног оруђа и крхотина грнчарије, белешки о убиствима и људима, он је до краја човек Просветитељства, бескрајно прилагодљив и радознао, склон класификовању – злокобни Кант који види непрестани рат, а не непрестани мир, изјављује да је “поредак у створеном који видите исти онај који сте ви тамо унели” и да “све што у створеном постоји без мог знања постоји и без мог пристанка”.
Роман се завршава кад он убије малог у пољском клозету у Тексасу, а потом бучно плеше на барском подијуму. “Никад не спава, судија. Плеше, плеше. Каже да никад неће умрети”. У овим језивим реченицама судија је коначно препознат као сам писац, онај што бележи, онај коме никакво зверство није страно и убеђен је у сопствену бесмртност.
Извор: New Stateman
Превод: Матија Јовандић/Глиф
