Пише: Невена Даковић
Наспрам уврежене праксе упоредног прављења филмова и ТВ серија која резултира филмовима „очерупаног“ и изровашеног наратива или предугим бесмислено дигресивним наративима серија налазимо редак пример суштински (не)повезаних и са размаком од двадесетак година снимљених филма (2001) и ТВ серије „Апсолутних 100“ (2025). Исход је серија, са свим врлинама новог креативног и продукционог поступка, која може али не мора да се гледа независно од филма. Како именовати однос повезаности/неповезаности који су креатори серије Иван Кнежевић и Срдан Голубовић одредили као „према мотивима сценарија филма ’Апсолутних 100’“ (који потписују Срдан Голубовић, Биљана Максић и Ђорђе Милосављевић)? Уместо нпр. контаминиране трансмедијалности, предлажем термин ’палимпсест’, јер у ТВ серији јасно видимо претходне филмске текстуалне и наративне обрасце, значењско зрачење и цитатно-алузивни спектар.
ТВ серија „Апсолутних 100“ носи освежену, али стилски консеквентну сценаристичку и редитељску екипу, иновиране ликове и складно развијене мотиве филмске приче смислено допуњене заплетима, афектима и амбијентом 2020-их. А то што наше доба сабласно личи на деструктивне деведесете, (рас)пад друштва, колапс система вредности и безнађе је дијагноза коју серија поставља уз жанровски разнородне симптоме ’балкан ноира’, психолошког трилера, породичне трагедије, драме издаје, гето-филм и јунакиње која чини да одмах помислите на Никиту или Бети Блу.
Издаја и освета
Најпре, подсетимо се филма „Апсолутних 100“ инспирисаног, до границе локализације и апропријације насловом „Мржња“ (Матје Касовиц, 1995), француским класиком гето-филма. Талентовани шампион у стрељаштву Саша Гордић (Вук Костић) у жељи за осветом свима који су уништили живот његовом брату узима правду у своје руке, суочавајући се са траумом, етичким дилемама и животним потресима. Старији брат и узор, Игор (Срђан Тодоровић), победник светског првенства 1991. године и добровољац у потоњим ратовима распада Југославије, уместо хероја повратника постаје наркоман и губитник на свим пољима. Свет приче је Београд који тих година обједињује „Чикаго 1920-их, депресију 1930-их, шпијунске игре и завере Казабланке 1940-их и разорни хедонизма Вијетнама 1960-их“. ТВ серија родном инверзијом доноси јунакињу, измешта причу деценијама касније; а заплет је обогаћен актуелним урбаним крими-епизодама и емотивно засићен разноврсно разореним породицама. Шампионка у стрељаштву Соња Радић (Анита Огњановић) у настојању да сачува и заштити породицу – лабилног оца, ветерана Драгана (Борис Исаковић) и брата Вука (Миодраг Драгичевић) у сивој зони на граници криминала – замењује такмичарску пушку снајпером и постаје балканска верзија Никите (оне из Бесоновог филма, 1990) у мушком свету издаје растрзана између љубави и жртвовања, неуротичне шампионке и трауматизоване осветнице. Родном печату доприносе други уведени женски ликови (одсутна мајка, извршитељка, власница клуба) и препознатљив женски сценаристички рукопис Љубице Луковић („Лето када сам научила да летим“, 2022; „Кљун“, 2021) и Нађе Петровић, талентоване и успешне најмлађе чланице тима. Упркос томе, ТВ серија остаје подједнако мушка прича са новопостављеном кровном улогом породице, ништећи многоцитирани почетка романа „Ана Карењина“. „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин“ осим у нашем овде и сада када је мноштво несрећних породица разорено истим ратовима, урбицидом, немаштином и издајом. Завршница филма – Игоров тријумф „у име земље“ у Гетеборгу 1991. године – јесте и реквијем за једну земљу. Завршница серије, у сплету микро(и)сторија, реквијем је за један град, једно друштво, трансгенерацијске судбине породица које се ломе преко Соње. Зато на крају нема псеудодокументарних снимака славе који најављују пад, већ усамљени инспектор Мирковић (Мухамед Хаџовић) на труби свира најлепшу партизанску мелодију „Bella Ciao“ (’Лепотице, здраво’) или, у овом случају, у чендлеровском духу „Збогом, лепојко“. Одлучите сами, имајући на уму да је филмски сценарио осавремењен и рамификован актуелним политичко ’ноировским’ референцама на случај Ивањица, заташкане афере, корумпиране министре, несретне тајкуне, васколико посрнуће и сивило разореног друштва.
Расписани стил
Рађена у продукцији „Телекома“ и „Фирефлyа“, „Апсолутних 100“ је пример квалитетне интергенерацијске сарадње (доминантно у оквиру ФДУ, чији су алумни највећи део екипе), континуитета маркантног ауторског опуса Срдана Голубовића и свежег расписа нових млађих сарадника (да поменемо и сценаристу Бориса Гргуровића) са европским искуством. У аналитичком гледању неће вам промаћи потези индивидуалног редитељског (поред Голубовића, који потписује Епизоду 01, Е05, Е06) сензибилитета Стефана Иванчића (Е02), Катарине Мутић (Е03) и Николе Стојановића (Е04). Нијансиране разлике сликања унутрашњег света и динамике приповедања потцртане су неуједначним трајањем епизода које ће можда зарад приказивања на платформама бити стандардизоване и подељене у наративне блокове. Обједињујућу изванредну визију мрака и рушевина, у који тону појединци и друштво, доноси директор фотографије Александар Илић, чије врхунско умеће знамо и из претходних Голубовићевих филмова.
Нетфликсов „Проблем три тела“ се претвара у проблем од пола милијарде долара
Оно што остаје од пре две деценије као ‘guideline’ и заштитни знак филмског опуса Срдана Голубовића је свет виђен кроз нишан пушке или снајпера, метафора и ритуали стрељане, ‘cityscape’ са оронулим блоковима, павиљонима и зградама као ожиљцима деценијског урбицида; клаустрофобија домова непоправљиво окамењених у осамдесетим; комплексност породичних, али још више посебних односа очева и синова. Осећају фикције, непорециво израсле на нашој стварности, доприноси и кастинг јер се глумци из филма, Борис Исаковић, Вук Костић и Саша Али, природно и према некој мрачној наративној логици, остарели појављују у новим улогама у ТВ серији. Међу ветеранима али и новодошлим све похвале иду изузетним Борису Исаковићу, Анити Огњановић и Миодрагу Драгичевићу, а мање Дејану Чукићy и Мухамеду Хаџовићу. Мера глумачког умећа није, како би се могло очекивати, емотивни психолошко-физички ексцесиван израз, већ „уметност шутње“ (савршенство тог умећа поставили су Александар Берчек и Жарко Лаушевић у филму „Нож“ , Мирослав Лекић, 1999) чланова породице Радић. Ћутање инспектора Мирковића, као недореченог, романтично цинично ’ноаровског’ лузера, пак, прегласно одјекује у тишини долазеће трагедије.
ТВ остварење „Апсолутних сто“ је добра и квалитетна ’prime time’ серија каква нам је потребна као исказ „беса, очаја, понижења и генерацијског бунта“ који су и затомљена слутња трагедија у времену после. Надахнуто, елегантно и танано осећајно изведена прича, исконске теме и универзална емотивност отвориле су јој врата светских фестивала (Карлове Вари 2025, Seriesly Berlin2025) и ’стриминг’ платформи Walter Presents (Chaneel 4, Уједињено Краљевство и Ирска) и АРТЕ, за који је откупљена. А када ћемо је гледати на нашим програмима/екранима, видећемо.
Извор: НИН
