Примјер конвертита који је окренуо ваљда све капуте што су се нудили у конфекцији наше политичке робе: од младог комуниста, самоуправног привредног „кадра“ до маспоковца. А кад је моменат дошао, одмах и члана странке која је прва дигла поклопац пакленог казана
Пише: ЂОРЂЕ МАТИЋ
Има томе доста година како ми моменталну нелагоду и иритацију изазива једна дуго неразумљива симпатија многих београдских познаника, као и незнанаца, у широком кругу медијских људи, новинара, глумаца, музиканата, политичара (добро, то не чуди), до таксиста, конобара и такозваног обичног свијета. Уза све што тај народ тамо, онако спектакуларно незаинтересиран за било коју сложенију динамику с ове стране, трајно окренут себи попут свих стварних (бивших) центара, осјећао и мислио о овој пак овђе земљи откад је настала, од добронамјерности до најгорих рефлекса – кад се спомене посљедњи „заједнички“ предсједник СФРЈ, који ће након најгорих десет година постати и предсједник Хрватске у два дуга мандата – лица се развуку у осмијех наклоности. Неки што су довољно дуго у јавном животу још причају анегдоте из кафана и дружења с почетка деведесетих, скице о природном социјалном мајсторству и непосредности хрватског политичара оштре кратке косе и браде. Некако тешко је дијелити то весело расположење кад се човјек сјети да су се та њихова кафанисања одвијала док је све горило и земљом коју је дотични неискрено дужио догађале се неизрециве ствари.
Тридесет година касније, осим код екстрема и подземља друштва, минули политички рад тога човјека сада у високим годинама, у консензусу се држи фрапантно високо, иако је он, по свим точкама, примјер конвертита који је окренуо ваљда све капуте што су се нудили у конфекцији наше политичке робе: од младог комуниста, самоуправног привредног „кадра“ до маспоковца. А кад је моменат дошао, одмах и члана странке која је прва дигла поклопац пакленог казана да из њега изађу најмрачнији нагони и која нам након свега и даље заврће вратове ево већ четврто десетљеће.
У првим годинама нове, језиве власти, поред стварне моћи, много је и говорио. Лоше. Фразерски, дрвеним ритмом, неприродним паузама, афектирајући и у дикцији (као и сви што код нас афектирају – глас „ћ“ претварао у „ч“). Садржином, пак, у говорима провлачио је дотад јавно нечувене ставове, пристајао уз ревизионизам најстрашнијег периода националне повијести и, као и његов шеф, у исти час правио „синтезу“ повијесних антагонизама на путу „националног помирења“, спајања неспојивог, као прави ковач дрвеног жељеза, као у срамно опортунистичкој и опсценој, а деценију и пол сакриваној аустралијској реченици о властитој нацији као „побједничкој“ и ’41 и ’45.
По повратку из Београда у јесен ’91 говорио је да је његов задатак извршен и да Југославије више нема (послије је испало да су други то учинили, није он, какви). И горе – да овдашњи Срби, ова тужна корјеника што се запатила вјековима овђе и једва преживјела прошло стољеће, може да однесе собом (а куд то?) само блато на опанцима (наравно да се послије вадио и за то). Након свега, баш тамо гђе је те људе унапријед отпремао почетком деведесетих и гдје их је касније и његова идеологија протјерала, постао је прошлих година чак и омиљен гост по најгледанијим ток-шоу емисијама.
Kад су га ипак питали шта са свиме ониме прије, кад би га бојажљиво позвали на ред и цитирали му изјаве, прво се није сјећао, па некако као да се испричавао. И одмах кварио оном огавном реченицом, честом код свих што су се упрљали а сад би да се ваде: „…било је такво вријеме“. Ајде? Kако није свима било? Kако је „такво вријеме“ увијек само онима што су се неодговорно, управо барапски понашали кад је требало тако мало да буде другачије?
Па кад више није „такво“ вријеме, него је, разумије се, „овакво вријеме“, и пошто је у јавном говору умукао одавно, прешао је на писање. И ових дана објавио и представио своје мемоаре, на хиљаду страница папира.
На промоцију дошао му је и курентни предсједник – по линији темперамента и једнаког осјећаја за одговорност, и он брзоплет, површан вербални егзибицонист првога реда. И гле – још један што преко изазива симпатије („е фора вам је онај ваш, лудак, уме да завуче“, видим у ретровизору одушевљеног таксисту).
Јасно је откуд та наклоност, и за првога и за другога. Наиме, они тако невјеројатно пашу и лако се уклапају управо у ону околину. У ачење, вербалне импровизације, претјераности које се не штеде, само нек се намјести публика, у дискурзивно ‘ватање свих врста кривина и још од оријенталног доба преосталих небројених облика „округлина на ћоше“. То је читава једна традиција народског човјека у политици, празног а сналажљивог, бајапашићевског типа без истинских увјерења, што има репертоар и за астал у кафани и за скупштинску говорницу. А кад се докаже временом да је изговореним такав правио силну штету, онда мангупски, триковима, некад арогантно а некад потуљено, играјући „на прескакало“, на крају промрси негђе у страну: „па добро, било па прошло, шта има везе…“
Језик је као и иначе увијек кључ. И кад се овај првоборац контрареволуције био одметнуо од злог демијурга и прешао у опозицију, нетко се у редовима уличарског отпада и политичког подземља досјетио како да га увриједе: назвали су га „Бурдушем“. То је требала бити културрасистичка увреда, чудно анакрона за тај тренутак одавно очишћеног заједничког културног памћења, што се позивала на давну и чувену улогу великог српског глумца и комичара Јована Јанићијевића. „Бурдуш“, бива – Србијанац, а може и Циган, исто је. Неочекивано духовито – та канаља обично има најнижи, потпуно ступидан смисао за хумор. Али био је то и тест за неке: ако је човјек имао и мрву осјећаја за честитост, тада је, ако икад, рефлексно хтио да га обрани, одбијајући другу разину ове досјетке и њену моралну одвратност. И пожелио да исмије исмијеваче који нису увиђели да су одали и властиту културну попудбину. Чудно: ако је ишта ољудило политичара којега данас хоће да представе као онога тко је могао бити рјешење, иако је већину својег јавног рада уствари био проблем – то је била та присподоба.
На представљању прва два дијела тих мемоара, као и некада у говорима, позерскије насловљених него што би ту било икаква важнијег садржаја и материјала, данашњи предсједник хтио је такођер да испадне духовит. И како друго да буде него једином школом хуморног говора која увијек ради, која ће поуздано бити ефектна. Обратио се претходнику цитирајући, како рече, „фамилију Топаловић“ (гдје нестаде обитељ?), то јест реплику из „Маратонаца“ Kовачевић/Шијанових, цитат што је ушао у језик, у неписану антологију југославенске цивилизације: „…ко је вас познавао, ни пакао му неће тешко пасти.“
Е мало и ми да злурадимо. Настрану недосљедност, брисање читаве културе, па увођење поново, кад се схватило да је без ње не само бљутаво и празно – него и да је (ево и потврде!) она у свима и даље, трајно уграђена у културну матрицу, у саму мисао. И да се без ње некада не може ни изразити. Или ако нетко мисли да није: ето, нек ми нађе сличан цитат из овдашње културе, одговарајућу луцидност и двозначност из овдашњег националног културног канона, цитат који ће надмашити Kовачевићев и учинити га беспотребним и надвладаним, превазиђеним (избаченом ријечју речено).
Док мемоарист и политички маратонац заиста трчи „почасни круг“, насљедник је цитатом оптрчао пак другачији круг. Пуни, симболички – којим се враћа тамо гђе одувијек припада.
Извор: p-portal.net
