Занима ме шта би Схабтаи казао о данашњој страви у појасу Газе. То би можда и његову узнемиреност смањило, болови се смањују разговором. Он, човјек трагедије, преводилац великих трагедија с грчкога на хебрејски, у тој је материји вишеструко поткован, књижевно и животно

Овога октобра више него икад раније мислим на Ахарона Схабтаија. Писао сам му, не одговара. Не знам ни гдје је. Ако је у Тел Авиву, ондје живи, можда и не добија поруке, можда. Упознали смо се на скупу пјесника, какви се у наше вријеме зову фестивали. Били смо по више дана у друштву, у Сан Франциску, јула 2007. и у Ређи ди Калабриа, у септембру исте године. У оној гужви од много изговорених ријечи, сјећање начини врпце, попут оних што љети лелујају на вратима фризерских радњи.
Два дана пролазим крај зграде Градске куће на Мариенплацу у Минцхену. С њеног прочеља висе заставе Израела и Украјине. Између њих је једна на којој на њемачком и енглеском стоји „Градоначелници за мир“. Све три су дугачке, објешене ужом ширином о водоравне јарболе и дужином висе до балкона. Много ми је жао што ми Ахарон Схабтаи није у ове дане у близини да чујем шта он на ову кореографију каже. И шта каже на сабласну хипокритичку одлуку ауторитета Сајма књига у Франкфурту да се палестинској списатељици Аданији Схибли додијели па не додијели награда знаковитог назива LiBeraturpreis. Он би то најбоље довео до израза. Јер је он у томе и искусан и непоткупљив, а тргови данашњих градова нису баш пуни Јевреја какав је он.
Ахарон Схабтаи је 2007. године одбио да као члан израелске групе од 40 писаца иде у Париз на велики Сајам књига. Своје одбијање је новинарки Силвији Цатторо овако образложио: „Ту приредбу ће отворити француски предсједник Саркози и израелски предсједник Симон Перес. Ако у таквој ситуацији неко као пјесник прихвати да иде у Париз на ‘Salon du livre’, то значи да је обучен у боје израелске заставе. Израел сваки дан чини ратне злочине и врши колективна кажњавања Палестинаца. Нема никаквога разлога да се нешто слави. Израел крши не само Женевску конвенцију, већ све међународне законе. Међународни суд у Ден Хаагу осудио је градњу илегалног зида, који је Израел подигао на окупираној палестинској земљи. Сајам књига или која друга врста изложбе, на које израелска држава бива позвана, није никаква могућност да се на Блиском истоку гради мир, а да се Палестинцима не чини неправда, већ је то само пропаганда којом би требало створити слику како је Израел либерално и демократско друштво.
Држава која одржава окупацију и свакодневно чини злочине против цивилног становништва не заслужује позив за било какву културну манифестацију. Ми не смијемо допустити да будемо дио тога. Израел није демократска држава, већ држава апартхејда. Ми ту државу не можемо подржавати.“ На питање новинарке, да ли Француска и организатори тога књижног салона чине велику грешку, кад позивају израелску државу у знак прославе шездесет година њеног постојања, Схабтаи одговара: „То није никаква грешка! То је политика. Мислим да је то прилика да Николас Саркозy учествује у израелској окупацији. Постоји јасна сурадња између европских влада и Израела. Париски позив Израелу је дио тога. Без помоћи САД-а, а ево и Француске, Израел не би могао настављати такву политику против Палестинаца. Та помоћ даје Израелу зелено свјетло, посебно у Гази, да Палестинце и даље напада и убија. Тужно је гледати како Француска, Њемачка и европске земље – које имају своју повијест прогона Јевреја – данас учествују на израелском протјеривању палестинског и муслиманског народа.“
Нека овдје не остане неспоменуто ни како се препоручује Схабтаијева књига „J’accuse“, објављена 2003:
„Полазећи од познатог Золина писма, у којем се француска влада оптужује за антисемитизам у афери Драјфус, наслов Схабтаијев се може узети дословно: он својој влади и народу пребацује злочине против човјечности према сусједима. Ту налазимо снајперисте који убијају ђецу, подлаце, који покушавају да сперу крвопролића, муницију, која се ‘дијели као чоколаде’, ‘технике клања’, за оне којима морал ‘иде на живце’. С величанственом лирском тјелесношћу, која истиче Схабтаијеву језгровиту непосредност и презир према тој стварности, те пјесме покривају простор од шест година, од избора Нетањахуа за премијера, године 1996 до ограничавања кретања, линчовања, нереда, опсаде и бомбашких напада друге интифаде. У средишту књиге ‘Ј’аццусе’ стоји заправо судбина оне етичке хебрејске културе у којој је пјесник одрастао: Схабтаи се опире да одустане од своје вјере у морална начела израелског друштва и да зашути пред барбарством и бруталношћу. Он је свједок, он се буни, он опомиње. Он, прије свега, држи огледало својој нацији.“

Пјесме које је Ахарон Схабтаи писао и након те књиге, јасне су као и његова оглашавања о срамоти коју држава Израел чини према Палестинцима. Био сам, како се то каже, у току кад је Sergio Iagulli, директор издавачке куће Multimedia Edizioni, припремао прву, и досад једину збирку Схабтаијевих пјесама на талијанском. Издавач је имао разне понуде и притиске да те пјесме не објављује, нека то не буде тема овога текста. Збирка стихова „Политица“ чији је превод са хебрејског начинио Давиде Мано, изишла је 2008. У њој су мјесто нашле пјесме које су слушаоци на јавним читањима пратили с великим одобравањем. Једна од њих је насловљена „Схарон личи на човјека“:
Схарон личи на човјека,
и неизбјежни мир личи на мир,
и новине које лапрдаво извјештавају
личе на новине,
наставници личе на наставнике,
а образовање личи на образовање.
Kроз прозор аутобуса број пет
гледам
људе на улици
пратим их мислима,
и све изгледа потврђује
да личе на људе,
ципеле, фалафел у устима и све друго.
С продавца воћа,
нервозне су му руке,
свратим поглед на кромпире,
и они, и они
личе на кромпире.
Занима ме шта би Схабтаи казао о данашњој страви у појасу Газе. То би можда и његову узнемиреност смањило, болови се смањују разговором. Он, човјек трагедије, преводилац великих трагедија с грчкога на хебрејски, у тој је материји вишеструко поткован, књижевно и животно. Дневни лист Хааретз је, због објављивања његових стихова, у правилу био изложен пријетњама, бојкоту и презиру. Ништа није ушуткало Схабтаија да прије петнаест година објави пјесму „Газа 15. 1. 08“:
Овај министар одбране
ови пилоти
ови тенкови
без оклијевања
би убили и Jeana Jacquesa Russeaua
бацили би бомбу
и на кућу Волтера
поломили би ноге
Федерику Гарсији Лорки
Често ми у сјећање дође Схабтаи, па га чујем и како чита своју горку сатиру против небеског тијела Сунца. Хтио сам да уз покоју његову краћу пјесму (за дуже ова рубрика нема простора) објавим и хебрејски изворник, за оне који га, за разлику од мене, знају и читају. Учинио сам шта сам могао, писао аутору и преводиоцу, никаква одговора још нема. Издавач Иагули пак нема пјесникових пјесама на хебрејском. Зато ћу инвективу на Сунце превести с талијанског:
Сунце сунце,
како то да ти дајеш свјетлост
а земља остаје у мраку?
Kако то да у умове људи
не продре ни процмиљак свјетла,
како то да се ни један једини зрак
не одбије од зидова њихових срца?
И како је могуће да се твоја сјајоба
тако штедро излијева
на добро војника и оних што пљачкају
земље Биду, Будрус, Бил’ин?
Kако је могуће да твоја зубља
обасјава пут
онима што туку старце
и онима што загађују бунаре?
Сунце сунце,
чини се да ти и ниси никакво сунце,
ти си само хрпа гована!
Извор: portalnovosti