Пише: Бурхан Сонмез
Данас, ноћ.
Када су тројица стараца, који су били одлучни да дођу на молитву по цичи зими, полако изашли из џамије, светла џамије су се брзо угасила, док је горело светло на оближњој кући.
Чекајући тај тренутак, Авдо је журним корацима отишао и пружио главу кроз одшкринута врата куће.
Видевши га, имам Мухитин је, као да их неко слуша, кошчатом руком и померањем усана без гласа дао знак Авду да уђе унутра.
Данас, јутро.
Откако је имам Мухитин пребачен у џамију Меркез Ефенди, било је јасно да је у питању другачији имам; старицама и девојкама које су долазиле да се моле и пожеле жеље писао је муске у замену за донације, док је онима који су тражили гробно место говорио да се обрате општини и да ће им обезбедити место, али да за то намене донацију.
Када је Авдо једног дана услишио жељу имама Мухитина да направи веома посебан и хитан споменик, помислио је да овај неком жели да учини услугу, међутим, касније је сазнао шта је у позадини тога.
Ипак, ни у једном тренутку није помислио да ће му тај споменик једног дана добро доћи.
Ујутро рано је отишао код имама.
Рекао му је да му је потребно место да сакрије ћерку и да ће, ако јој пронађе место где може да остане неко време, дати донацију за џамију, а онда је видео да је имамов страх за државу – баш као што је и претпоставио – ублажен с петсто америчких долара.
Када је Авдо обећао да ће му следеће недеље дати још петсто долара, имам је прилично омекшао.
Рекао је да ће то урадити као да је у питању његова ћерка, али је рекао и да треба да размисли какво место да нађе.
Пошто није било времена за размишљање, Авдо је предложио да откључа испосничке ћелије на горњој страни џамијског комплекса и да их очисте како би могле да се користе.
Имам је знатижељно питао како он зна да би то место могло да се користи.
Авдо је подсетио имама да, за разлику од њега који је ту шест месеци, он живи на Меркез Ефенди гробљу већ двадесет година, као и да су бивши имами једном годишње отварали те одаје ради чишћења, а да им је он помагао.
Четристо седамдесет година раније.
Када је одлучио да направи текију, уместо у самом Истанбулу који је седамдесет година после освајања постао претрпан, Меркез ефендија је мислио да треба да изађе ван градских зидина, те је изабрао извор који је остао из времена Византије а сада био запостављен.
Док су хришћани сматрали да је та вода света и да лечи разне муке као што су болест, магија, страх и растанак, сада готово да уопште није било оних који га посећују.
Меркез ефендија је мислио да на том месту направи и испосничке ћелије, а око њих одаје за дервише, резиденцију, фонтану и хамам.
Иако је имао преко педесет година, радио је на изградњи заједно с радницима и помоћницима.
Посебно се намучио приликом изградње испосничких ћелија.
Спустио се на дубину од седам метара у извор, украсио је зидове ћелија, а од вишка воде из светог извора направио је фонтану у дворишту.
Требало је да га мрак ћелија и света вода извора приближе Творцу.
Кад би му дозволио халветијски шејх Сунбул ефендија којег је следио, био би спреман да у ћелији остане четрдесет година, а не четрдесет дана.
Тако је желео, прижељкивао је да води неограничене разговоре са Истином, да заборави себе у самоћи, тишини и мраку и да у венама осети да у овом универзуму нема божанске истине без „сопственог бића”.
Данас, ноћ.
Након што је небо прекривено дебелим облацима потонуло у потпуни мрак, Авдо је изашао из гробља и отишао до зидина, где је, пробивши се кроз пукотине и тунеле, нашао Рејхан која је чекала у једном забаченом углу.
Поред Рејхан, која је цео дан на хладноћи лежала увијена у два ћебета, били су хлеб и нож.
Опет се спуштала магла и све је било пусто.
Извор: Данас
