Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Посљедња сламка спаса за, вољом народа прегажени, ДПС и његове сателите, јесте : приказати државу без њих нестабилну. А као доказ нестабилности нуди се немогућност обављања пописа. Односно: траже одлагање, како попис не би био „на силу“? Они који су баш на силу спроводили референдум – иако се пола државе бунило против те акције. Они који су послије референдума, баш на силу изгласали нове државне симболе. Па на силу изгласали Устав, и мимо народног расположења укључили државу у НАТО, и признали независност тзв. Косова. Сад се они буне што се једна административна баналност спроводи „на силу“?
Питамо се, гдје је та сила? Против кога се примјењује? Политичке партије које траже одлагање пописа представљају, процентуално, мање грађана Црне Горе, од оних који су били против референдума, уклањања тробојке и српског језика, учлањења у НАТО и признања Косова. Па сад, њихови приговори да буду легитимјији од ових других? И то онда када објективно нема нити једног разлога да се попис одлаже…?
Не, ово није враћање „мило за драго“, ово је враћање Мила на принципе које је сам спроводио тридесет година.
До читања у наредном броју.
