Западни експерти кажу да је потребно више финансијских стумуланса, али се Си Ђинпинг опире давањима потрошачима, страхујући да би то могло да води ка „политици издржаваних лица“ (welfarism).
Пишу: Линглинг Веј и Стела Јифан Сје
Хонг Конг – Идеологија води кинеску економску политику онолико колико то није било виђено од отварања земље према Западу пре скоро пола века, што одвраћа њене лидере да предузму кораке како би подстакли растућу економију. Економисти и инвеститори позвали су Пекинг да начини храбрије напоре како би повећао економски учинак – посебно подстицањем потрошње, уколико је неопходно, нуђењем готовинских стимуланса, као што су то САД чиниле током пандемије. Убрзање кинеске транзиције према економији коју у већој мери предводи потрошња – као што је случај у САД – учинило би раст дугорочно одрживијим, наводе економисти.
Но, највиши лидер Си Ђинпинг има дубоко уврежене филозофске замерке на раст који је, у западњачког стилу, био подстакнут потрошњом, наводе особе упознате са процесом доношења политичких одлука у Пекингу. Си види такав раст као расипање и као нешто што је у супротности са његовим циљем да Кину претвори у водећу светску индустријску и технолошку силу, наводе они. Си верује да би Пекинг требало да се држи строге фискалне дисциплине, посебно уколико се у обзир узме кинески дуг по дубини. То чини политику стимулиса или социјалних давања сличних САД и Европа мање вероватном, наводе наши саговорници.
Такође су мало вероватне велике протржишне промене, или драматично одустајање од вишегодишњег кретања према централизованијој контроли економије. Иако је Пекинг ублажио своја настојања да ослаби потрошачке интернет фирме и друге приватне компаније – што је била кампања коју је водио усмерена ка слабљењу приватних инвестиција – он и даље остаје скептичан према нерегулисаном економском ширењу. У међувремену, кинески економски изгледи настављају да се погоршавају. Произвођачке активности су умањене, опао је извоз, цене некретнина су слабије и потрошачке цене су потонуле у дефлацију. Незапосленост међу младима је досегла рекордне вредности. Си је сигнализирао намеру да избегне додатне подстицаје у западњачком стилу у говору који је објављен 16. августа у најважнијим новинама Комунистичке партије, Ћуши (Qiushi). Он је позвао на стрепљење и истакао је потребу да се избегне приклањање западном моделу раста.
Темпирање објављивања говора учињено је са намером, према наводима две особе упознате са одлучивањем у Пекингу. Си је говор одржао у фебруару, али он је постао јанав тек након што је Кина објавила податке који показују наставак економског слабљења. Објављивањем говора сада, наводе наши саговорници, вођство је намерило да се супротстави гласовима и код куће и у иностранству који позивају Пекинг да уради више како би помогао економију, посебно фискалном пакетом који би био усмерен према домаћинствима уместо према владиним пројектима.
Друге партијске новине, Стади Тајмс, придружио се овој расправи чланком у којем се директно оспорава давање готовинских подстицаја потрошачима.
„Иако овакве мере могу у извесној мери подстаћи потрошњу, њихова цена је толико велика да су у потпуности неостварљиве у кинеском случају“, наводи се у овој публикацији. Информациона канцеларија Државног савета, која се бави медијским упитима вишим лидерима, није одговорила на наше упите. Било који наредни подстицај требало би да је у складу са партијским циљевима. Пекинг би евентуално могао да подржи агресивнији подстицај, посебно уколико би постојао ризик да се знатно подбаци владин циљ раста економије од пет одсто ове године. Неки економисти напомињу да је Пекинг у почетку одбијао да напусти строге контроле за обуздавање Ковида, да би онда изненада променио курс деловања када је цена ових мера постала сувише висока. Вероватније могућности за сада су веће трошење на инфраструктуру и друге пројекте које фаворизује влада, као и даље ублажавање услова за кредитирање – наставак неколико снижења каматних стопа – наводе економисти и особе упознате са размишљањима у Пекингу.
Такви потези одражавају пекиншка настојања да влада игра средишње место у поспешивању раста, или инвестирањем у инфраструктуру или опредељењем средстава у одабране секторе привреде као што су производња полупроводника или вештачка интелигенција, а што би могло да допринесе остваривању циљева Комунистичке партије.
Чланак у Тајмсу из 16. августа потцртава користи од дугорочног модела усмереном према инвестирању, наводећи да „инвестиције не само да генеришу потражњу у кратком временском року, већ служе као истинска покретачка сила раста“. Али многи економисти се брину да је потребно више како би ствари у Кини поново кренуле набоље. Инвестирање у путеве, фабрике и друге инфраструктурне објекте како би се подстакао раст доносе приносе по опадајућој стопи пошто је влади понестало корисних пројеката које би могла да изгради. Потрошња остаје мањи део економије, и могла би да подстиче године раста уколико би на исправан начин била подстакнута, наводе економисти.
Ризик неделовања
Што дуже Кина чека, то више ризикује да склизне у продужену стагнацију, упозоравају поједини економисти, што би потенцијално земљу преокренуло од поузданог извора глобалног раста у ризик по светску економију. „Инвеститори чекају на знак да је Пекинг вољан да усвоји знатно снажније и ефикасније подстицајне политике“, наводи Мајкл Хирсон, шеф истраживачког одсека за Кину у њујоршкој консултантској кући 22-ви ресерч (22V Research).
„Последњи сигнали указују на наставак конзервативног приступа упркос ризику да је то недовољно да се разреше текући кинески изазови“.
Могућности за пекиншки подстицај су додатно ограничене високим нивоом дуговања, посебно локалних власти.
Људи упознати са процесом доношења одлука у Пекингу кажу да Си и његов тим верују да морају бити пажљиви са подстицајума како не би поткопали настојања да се ограниче дугови и спрече шпекулације, посебно у сектору некретнина. Подстицаји које је Пекинг обезбедио долазили су на махове, те су имали ограничени ефекат. Неколико умањења каматних стопа није успело да појача [потрошачке] активности због танке потражње за кредитима.
Дуготрајни страх од „политике издржавања“ (welfarism)
Оклевање Пекинга да се у већој мери опклади на потрошњу старо је већ више година. Пекиншки званичници опиру се политичким променама које би охрабриле грађане да штеде мање и да троше више, између осталог противе се и повећавању давања за здравство и накнада за незапослене. Недостатак трошења на друштвено благостање је у супротности са појединим прокламованим циљевима Комунистичке партије Кине, која заснива своју легитимност на омогућавању континуираног просперитета народу. Новчана давања кинеских домаћинстава из система социјалног осигурања чине свега 7 одсто државног бруто друштвеног производа – што је отприлике једна трећина удела у САД и Европској унији, према наводу Берта Хофмана, шефа Источноазијског института Националног универзитета у Сингапуру.
„У погледу конкретних мера усмерених према подстицању потражње, ништа нарочито није урађено“, наводи Хофман, некадашњи директор Светске банке за Кину. „Главно опирање да се то учини потиче из идеолошких разлога, и Си Ђинпинг је више пута рекао како Кина не би требало да створи западњачку државу благостања“.
Личности упознате са размишљањима у Пекингу кажу да је Си своја опредељења о овом питању обзнанио још 2016. године. „Наша земља нема недовољну тражњу“, рекао је Си у говору те годину, убрзо након покретања ремонта који је требало дапрошире кинеску индустрију.
Уместо да се приоритизује потражња, рекао је, Кина би требало да се позабави „недовољно ефикасних снабдевачким капацитетима“ – у суштини да изгради више фабрика и индустријских постројења – тако да не би постала превише зависна од „прекоморске куповине“ добара прибављених на Западу. У говорима и текстовима који су од тада објављени, Си је потцртавао потребу да се умањи кинеско ослањање на друге нације и упозоравао је о ризицима уколико Пекинг учини превише да подстакне домаћинства да повећају потрошњи. У чланку у листу Ћуши из 2023. године, он је упозорио локалне владе да не дају „претерана осигурања“ која би могла земљу да одведу у „велферизам“ [политика великих социјалних давања карактеристична за поједине западне земље, прим. прев.]
Након постојаног раста током неколико година, удео потрошње домаћинстава је досегао зараван око 2016. године на око 38 одсто бруто друштвеног производа, према наводима Светске банке. Удео потрошње приватних домаћинстава у бруто друштвеног производу САД је 68 одсто. Кинеске породице су опредељивале око 33,5 одсто расположивог дохотка у штедњу, што је скок са 29,9 одсто 2019, према подацима Ју-би-еса. Стопа штедње кинеских домаћинстава стално је у светском врху.
Џиву Чен, професор финансија на Универзитету у Хонг Конгу, рекао је да су кинески лидери дуго веровали како опредељивање средстава у државни сектор може да генерише бржи раст и да то учини поузданије него преусмеравање новца народу. Они потрошаче виде као непостојане и као некога кога је теже контролисати од државних компанија, наводи, те нису сигурни да ће трошити више новца чак и уколико њиме располажу. Кинески званичници истакли су овај аргумент када су објашњавали мултинационалним институцијама зашто не желе да једноставно дају новац или купоне као што су то чиниле САД током пандемије, према наводима особа упознатих са овим разговорима. Током ових састанака, кинески званичници су такође нагласили важност избегавања дефицита текућег рачуна, који би могао да укаже на већу зависност од спољашњег свега у време кипућих тензија између Пекинга и Запада. Стога, наводе наши саговорници, ово значи да би Кина требало да се усредсреди на подстицање инвестиција и на своје сопствене изворе за снабдевање. Кинески званичници рекли су својим саговорницима у међународним институцијама да су многе потешкоће које је Си преживео током Културне револуције – када је живео у пећини и копао ровове – помогле у обликовању његовог уверења да штедња рађа благостање, указују наши саговорници.„Порука коју шаљу Кинези јесте да западни би западњачки стил друштвене помоћи само подстакао лењост“.
Превод: М. М. Милојевић
