Каква је боја тишине у празној кући нашег детињства? Зелена, као маховина, или можда пепељаста, лагана и вејава; црна, као огромни зев заборава, или ипак, плавичаста, као сећање које се троши заједно са нама? Kолико сам само сличних занемелости видео на мом југу до сада… али, чини ми се, те тишине су биле конкретније. По њима се могло закључити одлази ли се или остаје, крије ли се или открива, плаши ли се или спава мирним сном. Ова тишина сада, сасвим је другачија. То је тишина која паралише, као када се приме високе дозе миорелаксанса приликом које остајеш свестан али свака твоја воља за померањем унапред је осуђена на пропаст. Анестезирана стварност, тупи осећај немоћи, пред светом, људима и пред собом.
У таквој стварности више се и не поставља питање о разлозима, узроцима и последицама, не поставља се питање ко је крив и због чега. Само се пригрли први и најближи до тебе и у том загрљају покушава се пронаћи нешто више од одговора. Сигурност. Макар илузија сигурности коју заслужује сваки човек. Оно што памтим, чини ме човеком.
Оно што заборављам, још више. Из свог града памтим само улице којим смо ја и бака ишли по ,,пола и две“ и млеко у кеси за кување, у којима сам волео и волим своје другове и рођаке а које се и дан данас зову тако да поштују све идеологије: Џона Кенедија, Танаска Рајића, Краља Петра. Џон Кенеди ме водио до основне школе, Танаско Рајић је са мном и баком скупљао кестење, Краљ Петар ме водио на корзо и крио као највећу тајну име прве симпатије. Да ли је оно што сам заборавио сада веће од оног што памтим? Да ли је тај заборав лек, зид пред оштрим потезима историје и људи који ту историју нажалост кроје? Да ли ће неки клинац моћи да кроз исте улице има макар привид онога што сам ја имао, или ће кренути да заборавља много брже од мене?
Вести о смрти и нису неке посебне вести. Умрло је до сада преко 90 милијарди људи у историји човечанства. Али вести о смрти нечега из нашег детињства једнака је вести о скоријем нестанку света и нас у њему.
И то сасвим неке чудне смрти, која је спора, неприметна, која грицка из заседе то место које треба да остане најсигурније склониште, нежност неначета и цела, као храм који исцељује. Док ово пишем, негде на замишљеној граници, наши родитељи једу домаћи ајвар и хлеб са хаубе својих старих аутомобила. У колонама чекају да их пусте да виде своју децу и да им неколико тегли истог тог ајвара ставе на доње полице фрижидера, да имају за доручак.
Марко Краговић
Извор: Данас