Пише: Милован Урван
Сваки дуговјечни владар, прије или касније, пожели да постане писац. Ну, да ли зато што има још нешто важно да каже, или зато што би имао штошта да исправи? Било како било, мемоари су посљедња институција власти. У њима човјек још једном предсједава сопственом прошлошћу.
Није, зато, вијест да ће Мило Ђукановић добити књигу. Вијест је да још вјерује како се биографија може уредити као рукопис. Као да живот има редактора, а историја лектуру.
То је она стара илузија моћних: да је довољно написати верзију догађаја па ће се и сами догађаји, постхумно, постидјети.
Али књиге не перу биографије. Највише што могу јесте да им промијене мирис.
Зато овдје неће бити најважније оно што ће писати. Биће важније оно што неће. Историја понекад станује у фусноти, али много чешће у бијелини између два пасуса. У ономе што је испало случајно. Или, још чешће, намјерно.
Свака власт производи свој архив. Сваки владар свој мит. Али само страх производи мемоаре.
Када човјек деценијама објашњава историју другима, на крају осјети потребу да је објасни и самој историји. То је већ знак да сумња. Не у њу. Него у себе.
И зато ће, када се књига појави, најзанимљивије бити читати њене тишине. Оне никада не лажу. Оне само пажљиво бирају шта ће прећутати.
