Пише: Вук Бачановић
У једној држави живио је човјек који је сваки дан бацао камење на једну кућу. Гађао је кров, прозоре, домаћина и укућане, тврдећи да je изградњу куће финансирала тајна полиција, да су зидари плаћени из коферчића предсједника мјесне заједнице и да је пројектовао човјек чији је градитељски стил и укус сличан оном познатог архитекте Секуле Дрљевића.
Једнога дана укућани га позваше у свечану салу и додијелише му орден за развој грађевинарства. Када су их питали зашто, одговорили су да је управо тај човјек показао трајно интересовање за архитектуру.
„Истина није власништво ниједног човека, она није средство којим се служимо да бисмо потврдили себе и које користимо по потреби у одређене сврхе, а понајмање је оружје којим побеђујемо друге“, саопштили су том приликом.
Тако је и главни уредник портала ALOonline.me Владимир Вуковић из руку митрополита будимљанско-никшићког Методија добио медаљу Светог великомученика и побједоносца Георгија за љубав према Цркви и свједочење Истине. Јер ко годинама најтежим оптужбама гађа архијереје, не може се оптужити да се није бавио Црквом. И прогонитељ показује трајно интересовање за прогоњеног.
Само што се то, чини се, у неким друштвима зове болесна опсесија праћена клеветама, увредама и недоказаним оптужбама, а у неким се за такву врсту комбинованих поремећаја заслужује одликовање првог степена. Треба стога подсјетити на који је начин Вуковић 13.01. 2017. посвједочио истину у свом ауторском тексту „Божићна Посланица, шарени Свети Сава и Амфилохијеве провокације“. Издвојимо најзанимљивије дијелове:
1. У ствари, не варајмо се, на црквеном плану, Амфилохије и Јоаникије су само продужене руке Мила Ђукановића и његовог ДПС-а, на терену.
2. Амфилохије и Јоаникије ту су само хитри и активни кооперативци ДПС-а на црквеном плану. Што би рекао наш народ – и после УДБЕ опет УДБА. Или што нам својим дјелима и наумима казује и гласно поручује Амфилохије – из филџан Црне Горе у филџан Аутономну Црногорску Цркву. Јесте да је филџан мали али је црни брозовски и неоцрногорски талог на дну тако примјетан на брковима обојице владика из независног Монтенегра. Или је можда, и тим тобоже великим борцима за истину и правду, Амфилохију и Јоаникију, преко ноћи, после пар коферчића са еврима из Владе Црне Горе, омиљела неопартизанска пјесма… Друже Мило ми ти се кунемо, да са филџан Броза никад не скренемо.
3. Када је, слава Богу, 22. јануара, Божијом Вољом, одлучено да митрополит Амфилохије не буде нови Српски Патријарх, већ да то постане дотадашњи епископ Нишки, Г. Иринеј (Гавриловић), сујетни и сапунасто пјенушави снови митрополита Амфилохија о бијелој панакамилавци и патријаршијској титули су се срушили као кула од карата. Његова врло нарасла сујета и властољубље нису му дозволили да му се јасно изражена љутина и разочарење не виде већ сјутрадан, у току Свете Литургије, када је дотадашњи епископ Нишки Г. Иринеј и званично постао Српски Патријарх. Сви који су гледали ТВ пренос те Литургије видјели су згужвано и намргођено лице разочараног Црногорца, а већ ускоро новог аутономаша Амфилохија. Можда је већ тада сујетни Морачанин Амфилохије смишљао планове о одговарајућој освети?
4. У том погледу митрополит Амфилохије донекле личи на свог неславног брата по сујети, и морачког земљака Секулу Дрљевића, који је, када није изабран за министра у Београду, кренуо у рат против свега што је српско-ујединитељско. Амфилохије је можда помислио: Ако не може бијела пана у Београду зашто не би могла бијела пана на Цетињу или у Подгорици?
Зато митрополиту Методију треба поставити неколико једноставних питања.
Да ли су блаженопочивши митрополит Амфилохије и Методијев претходник на будимљанско-никшићкој катедри и садашњи митрополит црногорско-приморски Јоаникије били продужене руке Мила Ђукановића?
Да ли су примали коферчиће са еврима?
Ако јесу, гдје су коферчићи, ко их је носио, колико их је било?
Ако нису, зашто се човјек који је то писао награђује управо за вјерност Истини?
Да ли митрополит Методије такођер смара да је митрополит Амфилохије био црквени Секула Дрљевић који је због неизбора за патријарха почео да се свети Српској цркви? Ако вјерује, нека то јавно каже. Ако не вјерује, нека објасни који се дио клевете тачно рачуна као духовно и морално добро заједнице.
Можда је, међутим, ствар много дубља. Можда у Вуковићевој верзији стварности ни Свети Георгије није побједник над злом, него криволовац који је незаконито убио припадницу угрожене врсте.
Тако би се лако могло догодити да Вуковић једнога дана добије орден свете аждаје управо због њене борбе против Светог Георгија, односно за заштиту права угрожених аждаја. У повељи би писало да се одликовање додјељује за досљедно свједочење да свака аждаја има право на живот, достојанство, станиште и, наравно, два коферчића еура.
Уосталом, у свијету у којем се човјек награђује за љубав према онима које је називао удбашима, плаћеницима и расколницима, ништа није немогуће. Лаж може бити доказ Истине, камен којим се разбија прозор највећи знак љубави према каменованој кући, а убијање аждаје борба против очувања биодиверзитета српских земаља.
До тада, медаља ће сијати као доказ да клевете није потребно ни повући, ни доказати, ни окајати. Довољно је да мало одстоје, додатно се усмрде и заслуже орден.
Тада више није ни клевета, него „свето“ предање.
А када јој се дода и Свети Ђорђе, на крају испадне да је једини свједок свему била – аждаја.
