Пише: Марко Ловрић
Никада ми не би пало на памет да ћу живети на Западној обали, али шта да ти кажем – љубав. Упознала сам Палестинца у Европи, на једном курсу. Радио је за Уједињене нације. Наша веза је трајала отприлике годину дана и одлучили смо да се венчамо и да почнемо живот овде. Слушала сам његове приче о окупацији, али сам дошла са незнањем које ми је данас невероватно. Било ми је чудно то што будући муж не долази на аеродром да ме сачека. Ја сам њега у Београду чекала на аеродрому, питала сам се у шали какав је то домаћин, а човек није имао дозволу да дође. Мој супруг је хришћанин, живимо у хришћанском делу Витлејема и испрва сам се питала зашто не живимо у Јерусалиму када би то било тако дивно. Супруг ме је бледо гледао и рекао да не можемо. „Како не можемо, човече? – Па немам дозволу.“
Требало ми је неколико година да схватим колико је окупација ужасна, да ускраћује основна људска права попут слободе кретања, слободе да можеш да седнеш у ауто и да идеш из једне у другу тачку без било чије дозволе. Људи овде нормализују ненормално и мени је то у почетку било страшно. Увече бисмо спавали и чула бих пуцње. Сваки пут бих се штрецнула, а мом супругу је било нормално што су опет дошли војници, јер живимо близу избегличких кампова Дејше и Аида. Људи иду на посао ако га имају, воде децу у школе и вртиће, а сваког тренутка може да упадне израелска војска у џиповима, да баци сузавац, да неког избаци из куће, да ухапси. То нарочито раде ноћу или рано ујутру, у четири, у пет.
Слике апартхејда
Људи обично мисле да је Западна обала хомогена целина. У стварности изгледа као швајцарски сир. Идеш рецимо из Витлејема ка Рамали, као што сам ја две године ишла на мастер студије. Све време сам на Западној обали, нема везе са Израелом, али пролазим кроз израелске контролне пунктове. Западну обалу чине гетои, градови са околином, а између њих је безброј илегалних израелских насеља. Палестинци су пристали на сва ограничења која су им 1993. и 1995. наметнута привременим споразумима из Осла у нади да ће за пет година, када се ситуација мало смири, опет сести за преговарачки сто. У Ослу је Западна обала подељена на територије А, Б и Ц. Територију А чине градови попут Витлејема, који су под војном и цивилном контролом Палестинске управе, с тим што Палестина нема војску него само полицију. Ту Палестинци могу да живе, да граде куће. Територија Б почиње ван града. Сада замишљаш да је реч о барем неколико километара удаљености, а заправо је одмах „иза ћошка“. Два минута колима из територије А и већ си на територији Б, а тамо је управа подељена – војна управа је израелска, а цивилна палестинска. Главну реч воде Израелци. Територија Ц заузима највећи део Западне обале, више од 60 одсто. Тамо је обрадива земља, тамо су маслињаци, воћњаци од којих живи већина Палестинаца. Територија Ц је под потпуном војном и цивилном управом Израела.
То значи да на свом парчету земље, које си наследио од прадеде, од чукундеде, не можеш ништа. Овде се маслина користи за јело, маслиново дрво се користи за прераду, за сувенире, породице зависе од тих маслињака. Да би их одржавали или да би у сезони брали, морају да траже дозволу од Израела. На дозволи пише одређени дан и сат у коме смеш да одеш и обрађујеш своју земљу. Израел често ту дозволу не даје или је даје човеку који има 70 година и који наравно не може сам да оде и да обере маслине. Људима који тамо граде куће или неке помоћне објекте све бива порушено иако граде на сопственим поседима. У нашем случају територија Ц је на пет минута вожње од Витлејема ка Јерусалиму. Земљиште је већински власништво Палестинаца хришћана из Витлејема. Већински је и одузето, јер Израел проширује нелегална насеља. Отимају земљу да би правили апартхејд путеве, које Палестинци не могу да користе.
Биле су недавно велике врућине, као и у Србији, а ја сам размишљала да ли ћемо имати воду, јер Израел контролише и воду за пиће. У кућама имамо велике металне или пластичне канистере. Израел отвара главну славину двапут месечно, рецимо, или и ређе лети, када је несташица. Онда напунимо канистере и то је сва вода коју имамо. Мораш да размишљаш када ћеш да се окупаш, не разбацује се ни кап. Размишљам и о томе шта ће бити ако сад одем и посетим пријатељицу која је мало даље од мене – шта ако упадну израелски војници и почну да бацају сузавац? Да ли ћу моћи да се вратим кући?
А ситуација у Витлејему је супер у поређењу са севером Западне обале, са Џенином, Тулкаремом, околином Рамале, Наблусом. Тамо су израелски војници у градовима, иду улицама у џиповима и тенковима, малтретирају људе и вербално и физички. Рекли су већ да су дошли да би остали. Још није тако у Витлејему, али је питање тренутка. Имам пријатељицу која је и сама странкиња, Аустралијанка удата за Палестинца, и живи у Тулкарему, поред избегличког кампа. Њен муж и шеснаестогодишњи син излазе из куће само у ретким случајевима, јер знају да ће се војници иживљавати. Сваке ноћи упадају у избегличке кампове са циљем да застраше. Малтретирају, хапсе, одводе, и то се не дешава само сада, због Газе – то се дешава деценијама. Веома је важно да се то понови – све о чему говорим, траје деценијама. Сада је само интензивирано.
Живот без савезника
Застрашујуће је да насељеници имају више слобода него и сама израелска војска. Када упадају у палестинска села, када малтретирају људе и пале куће, када буквално врше погроме, израелски војници их чувају. Ако нису задовољни подршком, напашће и војнике. То је необуздана хорда. Из разних су крајева света, али великим процентом су из САД и Русије. Ужасно су агресивни, без задршке, а држава их наоружава. Недавно су каменовали старији пар Палестинаца који се возио ка Јерихону. То може да се деси било када. Скоро смо ишли од Јерихона ка Витлејему и одједном сам помислила – шта ако се сада појаве? Шта ако гађају каменицама, запуцају, а ми смо у колима са децом? Желела сам само да стигнем у свој гето, да не мрдам из тог гета у коме ми је добро.
Палестинска управа је корумпирана. Када Палестинци у Рамали изађу на улице да протестују, такозвани председник Махмуд Абас пошаље полицију да туче народ. Не знам чији је председник, пошто му је мандат давно истекао, а избора није било. Хапсе људе због објава на „Фејсбуку“. Ниси само под израелском окупацијом, због које у било ком тренутку можеш да завршиш у неком затвору, већ то може да ти се деси и због Палестинске управе која је изгубила сваки смисао. Ти људи су буквално подизвођачи израелске окупације. Када војска упадне у Џенин, у Рамалу, у Витлејем, палестински полицајци се само затворе у станице и гледају како израелски војници малтретирају, бију, понижавају њихове људе.
Драгослав Рашета: Нова дипломатија САД – Трампов „обрнути Кисинџер“
Витлејем живи од туризма. У Витлејему су хотели, сувенирнице, ресторани. А две године ниједан туриста није овде крочио. Породице немају од чега да живе. Нема посла, а гледаш како ћеш да донесеш неку храну на сто својој породици, да не причамо о томе да треба да платиш школовање деци. Како онда да размишљају о томе да скину Махмуда Абаса? Људи одлазе зато што виде да немају подршку ни „своје“ власти ни међународних фактора. Деценијама постоји наратив по коме хришћани напуштају Блиски исток зато што их муслимани прогоне. Овде хришћани и муслимани вековима живе заједно – не једни поред других него заједно, једни са другима. Људи из „Свете земље“ одлазе због неподношљиве израелске окупације. Када немаш посао, када немаш слободу кретања, када немаш воду, онда немаш ни живот, пакујеш се и одлазиш. Израелска окупација не прави разлику између муслимана и хришћана. Једнако гази једне и друге.
Живот је овде стварно депресиван. Када немаш основно, колико год си позитивног духа, то те сломи. Сломи те свакодневица. И када одемо на кафу, причамо о томе шта се синоћ десило у неком кампу и о томе како је неки Палестинац надмудрио неког израелског војника који га је јурио. Али људи не одустају од живота. Крштење, први рођендан, завршен вртић или средња школа, просидба, веридба – све је разлог за славље, све је добар повод да се окупимо, да се радујемо. Не знам како и палестински хришћани и палестински муслимани још имају веру у бога поред свега и после свега, али и даље је имају и надају се да не може цео живот да буде овако лош. Из тог непристајања избијају феноменални палестински писци, уметници, људи који се креативно боре против потпуно ненормалне ситуације.
Кажем ти да годинама нисам могла да укапирам шта подразумева та окупација. То подразумева да кренеш на посао и не знаш да ли ћеш на посао стићи, зато што имаш и стални контролни пункт и „летеће“ пунктове. У било ком тренутку се само појаве израелски војници, зауставе саобраћај, избаце те из кола, држе те на сунцу на петсто степени, малтретирају те. Седамнаестогодишњи син једне пријатељице, Американке такође удате за Палестинца, ишао је из Витлејема за Рамалу и стигли су на контролни пункт „Контејнер“, који раздваја север од нашег јужног дела Западне обале. Војници су зауставили комби и наредили да мушкарци изађу. Иживљавали су се, натерали их да клече, тукли их. Жене у израелској војсци су ужасно бруталне. Клинка од 18-19 година, у униформи, која се иживљава над Палестинцем од 60 година – то је део свакодневице. То не мора да ти се деси, али може. Син моје пријатељице је то схватио као део иницијације, као улазак у свет одраслих мушкараца. „Ма имам мало модрица, отекло ми је лице, али то није ништа.“
Војин Грубач: Гимназија као центар испразних реторичких пражњења
Српски меци и палестинска деца
Палестинци су по темпераменту слични балканским народима. Све ће да ти понуде. Нема везе што нико нема пара – када имаш неки проблем, сви ће да ускоче. А свеједно је дехуманизација палестинског народа досегла невероватнеразмере. То су људи који желе да живе нормално, а етикетирају их као терористе. Погађају ме милиони хришћана ходочасника који су овде долазили сваке године – а међу њима су хиљаде људи из Србије – и нису видели страдање Палестинаца. Како било ко може поносно каже да је хришћанин а да не види Христа у сваком том Палестинцу са Западне обале, да не причамо о људима у Гази, у људима који су обесправљени, понижени, одбачени? Па то су управо они уз које је Христ стајао, управо они за које је Христ и страдао. Ходочасници који дођу овамо падају ничице на мртве грађевине у којима је Христ боравио, целивају их, а не виде живе људе које малтретирају буквално на њихове очи, који немају воду, које израелски војници понижавају на контролним пунктовима. Како стигнеш да обиђеш све те грађевине, а не видиш живо људско биће поред себе?
Александар Вучић се јавно хвали чињеницом да помаже Израел слањем оружја и нико у Србији не каже ни реч. Знам да је група „Подршка народу Палестине“ имала неколико протеста. Али прошле године, у јеку геноцида у Гази, Београд је био окићен израелским заставама. Исак Херцог, председник Израела, посетио је Београд, руковао се са Вучићем и уговорио вишемилионски споразум о оружју. И нико у Србији, ниједан мој пријатељ, ниједан хришћанин у мојој Србији није устао. Разумем да се људи осећају беспомоћно. Аман, дај да се окупимо нас пет, десет, а можда можемо да нађемо и нас сто, и да макар напишемо обично писмо. И то је неки вид отпора и непристајања на то да српски меци убијају децу у Палестини – не само у Гази него и на Западној обали. Мој син и моја ћерка уопште не личе на мене, баш су прави мали Палестинци. Погледам у њих и размишљам о томе да српски меци убијају палестинску децу. Заиста разумем да је Србија последњих месеци у распаду. Баш је право катарзично стање, и нека је и добро је, јер крајње је време било. Али поред свих ужасних ствари које режим ради у Србији, још и директно учествује у геноциду. Зашто то нико не помиње на протестима? Гледала сам снимке из Ваљева. То је пресликано иживљавање израелских колонијалних ционистичких власти над окупираним народом.
Извештај Уједињених нација каже да је на Западној обали од октобра 2023. до августа 2025. убијено 995 Палестинаца, од тога 210 деце. Израелска војска каже да је Хамас разлог уништења Газе. Хамас не постоји на Западној обали; овде постоји Палестинска управа. Израелска влада одавно најављује потпуну анексију. То значи да ће и у Витлејему бити као што је сад у Тулкарему и Џенину, да ће свуда по Западној обали бити војска и свакодневно иживљавање. Већ је скоро педесет хиљада људи расељено из кампова Тулкарем, Џенин, Нур Шамс. Израелци су недавно у Џенин, где једино има неког отпора, довели завршну класу ученика војне школе. Направили су церемонију дипломирања усред избегличког кампа.
Нико неће моћи да каже да није знао. Знали смо, јер смо у 21. веку на један „клик“ удаљени од информације, и одлучили смо да окренемо главу. Људи не верују палестинским новинарима. И њих етикетирају као Хамас. И даље нам је потребно да израелске организације као што је Бецелем потврде геноцид. Сјајне су те организације, али је проблем што их користимо као референцу да би палестински глас био прихваћен као истинско сведочење. Палестинци говоре од почетка да је у Гази геноцид. Зашто им нико није веровао пре две године?
Прва реакција на овакве приче увек гласи: „Јесте ли размишљали о томе да се преселите?“ Увек одговорим да не размишљамо о томе да одемо. Мој муж је овде рођен, нема другу домовину. То што остајемо, ненасилан је отпор израелској окупацији. Не остављају се људи када је најтеже. Говорили смо о одласцима, али то не значи да Палестинци одлазе масовно, поготово не да то чине својевољно. Палестинци остају у својим домовима, селима и градовима. Палестина није само кућа коју не могу да напусте, већ много више од тога – симбол слободе, правде, достојанства на које сваки човек има право.
Извор: Радар
