Пише: Дуња Милановић, студенткиња ФПН
Ми, студенти Факултета политичких наука, пети дан блокаде проводимо на факултету држећи се заједно, јер у овим тешким тренуцима солидарност је та која нас држи на окупу. Слика коју власт жели да обоји далеко је од истине, а једино што је тачно је да смо ту јер ствари нису онакве какве би требало да буду.
У блокади нам се придружио и Факултет организационих наука, наш први комшија, и чини ми се да је то допринело још већем стварању заједнице. Међусобно се помажемо, толико блиско да су чак и наши професори јуче били у дворишту ФОН-а, док су у небо полетели трагови туге коју ова држава оставља у спомен. У почаст свим жртвама несреће у Новом Саду, наша два факултета у 12:07, након 15 минута ћутања, пустили су 15 црних балона.
У тренутку тог призора мислим да смо сви имали у глави само једно – ово није начин на који треба да проводимо свој петак поподне, ово није оно што треба сутра да причамо када се будемо сећали наших студентских дана.
Свим људима, с имало савести, свет је стао тог првог новембра. Зато смо и ми стали. Зато (у)стају сви факултети, као симбол академског друштва чија је сврха, или би бар требало да буде, едуковање грађана. Ми смо ти који треба да буду узор некима који долазе после нас.
Дневне активности, од дружења до учења, које имамо сваког дана у блокади, служе само да нам употпуне време. Ни у једном тренутку не заборавља се зашто смо дошли, а још мање зашто остајемо.
Солидарност је толико јака да смо заборавили на реч „не“. Свако је свакоме пријатељ и кад год је потребно нама или другима који су се придружили овој акцији, помоћ се нађе. Ова блокада је епилог једне агоније, гротеске и карцинома света у ком живимо. Ако ми не пронађемо лек за све болести које болује друштво, нико неће.
Најлепша ствар коју имамо је подршка коју добијамо. Професори долазе свакодневно, чак и преко викенда, доносе храну и ствари и питају нас како смо. И заиста много људи поставља то питање на које не постоји адекватан одговор. Добро смо, заиста, али како можемо бити када смо ту где јесмо.
Сада када је ФОН са нама, налазимо начине да проводимо време заједно, уједињени. Заиста, никада нисмо сами, што је веома важно у тренуцима туге. Колеге и ми смо две крајности, академски посматрано, али су се све разлике у тренутку обрисале, јер имамо исти циљ. Тако је и са осталим факултетима. Иако са њима не проводимо време стално, идемо једни другима у посете, а поруке солидарности се деле свакодневно.
Сви смо ми заједно, али волели бисмо да нисмо сами. Ово је борба коју треба да води читаво друштво, а ми смо ти који смо преузели терет да је започнемо.
Фото: Дуња Милановић/Радар
Извор: Радар