Пише: Владика Григорије
Недавно сам посјетио пријатеље у Тибингену. Предиван, идиличан град на обали ријеке Некар, мали и ушушкан. У њему је један од најбољих њемачких универзитета, а на њему веома важно мјесто припада и Теолошком факултету. Пријатељи, знајући за моју љубав према ријеци и води, одведоше ме на вожњу чамцем. Али не било каквим чамцем, већ чамцем типичним за Тибинген и још два града у Енглеској који такође имају одличне универзитете – Оксфорд и Кембриџ. Кад чух како зову те чамце, насмијах се: Стоцхеркахн дође нешто као „чачкалица-чамац“, будући да се у овом чамцу не весла, већ се одгурује дугачким штапом по плитком дну Некара. У Енглеској ове чамце зову пунт.
Док смо се возили и уживали у предивном јунском сунцу, што у Њемачкој дође нешто као наше априлско, пријатељ ми исприча занимљиву причу. Сваке године, на Тијелово или Corpus Christi, западни црквени празник посвећен евхаристији, у Тибингену се на Некар сјати старо и младо да гледа у трке поменутих чамаца и учествује у њима. Већ недјељама прије тога тимови напорно вјежбају, како снагу тако и координацију, јер крмарити чамац без крме, само са штапом, није лако. Притом, сви који сједе у чамцу веслају рукама да би потпомогли чамџију, што захтијева изузетну координацију. Проблем није толико крмарење колико чињеница да десетине других чамаца покушавају да се пробију у исто вријеме, тако да се многи том приликом и окупају у Некару.
„Шта их мотивише да толико вјежбају и да уопште учествују у овом такмичењу“, упитао сам пријатеља, очекујући да ће ми он рећи како побједнике чека нека велика новчана награда. „Награде нема“, изненади ме пријатељ, „али постоји казна за онај чамац који стигне посљедњи. Они се боре не толико да побиједе колико да не буду посљедњи; но, неко мора и то.“ А казна је, иначе, типично њемачки „духовита“: сви у губитничком чамцу морају да испију по чашу специјалног напитка који се прави од мљевене јетре и још пар других састојака који га несумњиво чине неподношљивим.
Владика Григорије: Срби на Косову за мене су залог, семе за будућност
Све у свему, било је ово једно веома пријатно искуство које сам спаковао у неку од фиока свога мозга. Али убрзо сам га морао из ње извадити јер су ме питали да прокоментаришем наступ наше репрезентације на Европском првенству. Наш селектор заиста личи на једног од оних чамџија што покушавају да управљају оном „чачкалицом“, а и вожња „чачкалица-чамца“ је, баш као и фудбал, тимски спорт. Нажалост, не иде му ни приближно добро као што му је ишло док је био само играч: јер ако сви остали не веслају снажно, усредсређено и складно, џаба сва вјештина и балансирање капетана екипе.
Наравно, суштинско је питање мотивације, као и иначе у животу. Онај коме заиста није стало до побједе никада не може побиједити. Онај, пак, ко игра без жеље да побиједи, тај боље да није ни играо. А наши момци, може ли се рећи да су они играли да побиједе? Мислим да резултати, нажалост, говоре сами за себе. И онда се поставља вјечито питање: зашто ми имамо тако сјајне спортске резултате у другим дисциплинама, а у фудбалу никако?
Бићу директан: зато што је у фудбалу највише новца и моћи. Ту готово да и не мислим на играче: код њих је новац, вјерујем, најмање битан, а врло вјероватно и да је моћи у њиховим рукама најмање. Тамо гдје је много новца и моћи, па кад се још не зна ни откуда тај новац долази и куда и за шта он тачно иде, настају велики проблеми и они се увијек одражавају на ономе што би требало да је у фокусу. У фудбалу је то игра. У држави је то добробит њених грађана. У цркви су то врлине: љубав према ближњем.
Неслога, која се често истиче као наш главни проблем и рак-рана, тада долази по природи ствари, јер страсти – а то су овдје грамзивост и властољубивост – увијек воде у међусобну омразу, сукобе и нетрпељивост, за разлику од врлина на којима се једино могу градити мир и слога. Оне су једино уистину лијепо, од њих сва љепота зависи, па и љепота игре, ако хоћете. Ето, толико.
Опростите, сјетих се још једне ствари; заправо, имам један приједлог. Он свакако не може ријешити проблеме у нашем фудбалу, али можда може допринијети томе да се они истакну и да се, макар симболички, покаже спремност да се прихвати одговорност. Ако треба, и сам ћу се ангажовати. Набавићу рецепт за напитак од мљевене јетре, набавићу и састојке. Биће по чаша за свакога, за цијели Савез, стручни штаб, за свакога ко се у српском фудбалу нешто пита. А што се тиче навијача – они су, вјерујем, већ искапили своју чашу горчине…
Извор: Радар
