Хрватска књижевница, новинарка и колумнисткиња Ведрана Рудан преминула је данас у 76. години, после дуге и тешке болести. Била је једна од најпрепознатљивијих ауторки у региону, чувена по бритком и духовитом стилу којим је говорила о друштву, књижевности, породици, женама, животу… У фебруару 2024. године Рудан је за НИН разговарала са тадашњом уредницом културе Татјаном Њежић. Говорила је о свом писању, књижевности, друштву и темама које су обележиле њен јавни рад. Интервју је објављен 21. фебруара 2024. године, а сада га преносимо у целости као сећање на Ведрану Рудан.
Ових дана у књижарама ће се појавити реиздање ваше књиге Црнци у Фиренци (Лагуна), где је у главној улози постојећа, обесхрабрујућа реалност, а која је и након двадесетак година врло актуелна?
одређује вриједност неког умјетничког дјела. У том контексту нитко сретнији од мене. Али… Постоји и други контекст. Писала сам о застрашујућем животу у Хрватској, о младом пару који не може преживјети, главна је јунакиња трудна, родит ће близанце, може ли горе? У причи је и отац „херој“ Домовинског рата, тако ми овђе зовемо наше међусобно клање, он је луд због свега што је проживио, ту је и млади мушкарац који се вратио из Америке згрожен земљом из снова, па бака која жели видјети Фиренцу… Можда су ипак главни ликови двојица фетуса од којих је један Србин а други Хрват, који се међусобно млате у плодовој води. Књига је луда јер су и јунаци потпуно луди, а луди су јер живе у страви и ужасу који се службено зову Република Хрватска.
Судећи по популарности код читалаца, рецимо у региону, то и није куриозитет Хрватске. Но, није ли књига објављена и у Италији?
Да, и у Пољској. У казалишту у Кракову играла је успјешна представа, покупила је многе награде. Има једна занимљива анегдота везана за ту књигу. Студентица, која је у Трсту студирала кроатистику, предложила је свом професору да јој буде инспирација за дипломски рад. Сироти човјек је пристао иако књигу није прочитао. Након неколико мјесеци назвао је дјевојку и згрожен мојим вокабуларом тражио од цуре да одустане. Није одустала. Кад у Италији полажете дипломски испит, њему имају право присуствовати родитељи студента. У овом случају је факултет дозволио и мени да будем тамо, а неколицина професора је такођер изразила жељу да упозна „ту луду женску“. Нажалост, разбољела сам се па су присутни били јако разочарани што нису уживо видјели „вјештицу“. Мислим да су „Црнци“ једна од мојих жешћих књига.
Хоћете да кажете да данас не пишете жестоко?
Пре двадесет година заиста сам вјеровала да је онаква Хрватска опака болест с којом ћемо ми грађани моћи некако изаћи на крај. Данас то што се зове Хрватска доживљавам као рак који нас изједа на рате и кога сигурно неће убити ниједна кемотерапија. Зато из ње млади људи бјеже онако како бјежиш од најгорег непријатеља.
Намеће се питање како и зашто смо дошли дотле да живимо на тлу и у времену у коме нема места ни будућности за тзв. обичног човека?
Ми смо дошли? Ми, мали људи? Нисмо ми дошли, привело нас. Продали су нам причу о демокрацији, изборима, нису нам рекли да ћемо на листама моћи бирати између зла и горег зла. Тјешимо се, није овако само код нас и вас, читав свијет је пакао у коме горе мали људи, а револуција је немогућа. Они имају све – лову, оружје, злоћу и потребу да краду довијека, ми немамо ништа. Можемо побјећи са једног мјеста, милијуни бјеже из свог пакла, а онда ипак заврше у другом. Кад прочитам на порталима како живе страни радници у Хрватској, питам се јесу ли заиста о томе сањали док су бјежали из својих земаља? Њих двадесет спава у једној соби, у соби ни стола ни столице, плаћу ће можда добити, а можда и неће… Не видим свјетло на крају тунела.
Долазите ли у Београд за Осми март?
Да. Баш на Осми март промовират ћу Црнце у 18 сати у Великој сали СКЦ-а. Бескрајно се радујем. Већ дуго се нисам срела са својим читатељицама, можда ће налетјети и неки читатељ. И тај Осми март. Жене моје генерације надале су се да ће доћи вријеме кад га нећемо „славити“, жене ће бити једнако вриједне као и мушкарци. Нажалост, ми још увијек имамо свој дан који неке од нас могу прославити како их је воља. Огромна већина нема право ни на тај један дан у години. Ја сам га у вријеме своје младости презирала из дна душе, данас живимо у много горим временима па ме некако радује што нам службено дозвољавају да славимо то што смо жене. Бити жена је привилегија, доказ снаге, надмоћи над слабијим сполом који својим владањем доказује и своју природу. Мушкарци су извор свих овоземаљских зала.
Па ипак, може ли се без њих? А и чини се да та теза није политички коректна?
Јебе ми се за политичку коректност. Политичка коректност је само још једно оружје у рукама свих наших злостављача. Ми ћемо те пљачкати, ми ћемо те убијати, ми ћемо те силовати, а на теби је да будеш политички коректна и шутиш. Јебите се, дечки!
У Америци предстоји реиздање ваше књиге Љубав на посљедњи поглед, идуће године ће тамо изаћи Мушкарац у грлу. Какве су реакције тамошњих читалаца?
Веселим се увијек кад до мене стигне нека фотографија из Америке. Недавно ми је стигла једна из Ирске, гдје у библиотеци странци колективно коментирају моју књигу. Јасно ми је да у Америци нећу доживјети неки успјех, али чињеница да су ми тамо преведене четири књиге годи мојој таштини. У Хрватској не постојим, али ме има у Њујорку, Паризу, Даблину, Варшави…
Ведрана Рудан: Нисам вољела ни Клинтона који је осиромашеним ураном засуо Европу
У Хрватској не постојите? Не бих се сложила с вама. У својој сте земљи јако популарни.
Популаран је онај тко је у медијима, мене су хрватски медији откантали јер сам пре шеснаест година рекла оно што је данас опће мјесто, у Гази фашистичка држава Израел врши геноцид. Преко ноћи сам постала „антисемита“ и та ме титула краси и данас. На моју огромну срећу, све нас више има. Мислим нас „антисемита“. Неки прогледају прерано, неки мало касније, неки никад. Поносна сам на свој оштар вид. Пре неколико мјесеци одлучила сам да више у Хрватској нећу објавити ниједну књигу. Доста ми је издавача слизаних са прљавом политиком, медија који промовирају смеће. Тко ме жели купити, тај ће ме наћи преко интернета.
Лагуна је, као ваш агент за иностранство, у Франкфурту на Сајму књига промовисала ваше књиге. Да ли су страни издавачи показали интерес за ваше књиге?
Интерес су показали француски, енглески, руски, словенски, њемачки, пољски и издавач из Египта. „Лагуна“ је моја велика љубав. Да, и љубав из интереса је љубав, можда најжешћа.
Готово да није могуће разговарати са вама а не отворити тему српско-хрватских односа?
На моју велику жалост. Та ми тема излази на нос. То би било као да тридесет година из дана у дан једеш исту храну. Не знам како већ сви нисмо цркнули од анорексије. Наши политичари не одустају, стално нам бацају исту кост и не куже да се већина више ипак не пали. Рига нам се од те теме. Од рата је прошло сто година, Хрватска је давно очишћена од Срба, они који су остали у селима цркавају без струје и воде и третирани су попут штакора, они који сједе у Сабору нашој власти злата вриједе јер дају легитимитет свакој прљавој одлуци наших злостављача. Најновија генерација Хрватица и Хрвата у хордама одлази на концерте Пријовићке. Радује ме што моја унука појма нема тко су Срби.
У Србији је врло актуелна тема – покрадени избори. Када текст буде објављен, ствари ће изгледати другачије него у време његовог настанка, током постпразничног викенда, али тема остаје актуелна…
У свакој „демократској“ земљи тема су покрадени избори или би могла бити. Изборе добивају, најчешће, они који броје гласове. Тешко је контролирати криминалце на власти. Све је у њиховим рукама. У Србији је ситуација прилично банална. Вучић ће бити на власти док то буде одговарало онима који владају Балканом. Грађани Србије ту не могу превише учинити. Међутим, и ви и ми имамо исти проблем. Опозиција је катастрофална. Ваша још некако може сакупити десетке хиљада људи, наша не може ни сто.
Пишете ли нови роман?
Стално пишем нови роман. Ово је већ пета верзија. Кад изађе НИН, писат ћу шесту. Пишем увијек исту причу, причу о животу.
Извор: НИН
