Пар дана уочи устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу, врло запажен наступ у јавности имао је Никола Радуновић пјевач цетињске групе „Перпер“ који је позвао патријарха и митрополита да „искористе прилику“ и објаве како признају „брата Црногорца“ и да га, парафразирам, приме у братски загрљај, таквог какав је. Мало је вјероватно да иза ријечи овог паметног и доброг човјека могу стати својим потписом сви они који су се противили устоличењу на Цетињу, поготово не сви они који су били агресивни (што на дјелима, што на ријечима), али су Николине ријечи остале у одјеку, као прилика да „друга страна“ о њима размисли…
Ја немам власт у Цркви да бих могао да сугеришем неки црквени одговор на овај Радуновићев предлог, али ево користим прилику да пред јавношћу, гласно размислим, о томе шта би „признавање Црногораца“ у Цркви, конкретно у СПЦ, могло да значи и како да се то спроведе?
Може ли од какве помоћи бити то што је СПЦ, као уосталом и све друге помјесне православне цркве у својој суштини дио саборне апостолске црквености, којем никаква национална припадност не значи ништа ако нема јеванђеља и Христове науке, а ако га има онда су у то сабрање призвани сви народи и сви земаљски (ид)ентитети? У СПЦ нико се не крштава нити вјенчава у „српство“ него у Једну и Свету васељенску Цркву.
Може ли што користити чињеница да је СПЦ један административни назив, који има своје историјско утемељење и за који назив су емотивно и традиционално везани многи вјерници, али тај назив (како сам више пута чуо од бројних свештеника и домаћих теолога) не намеће ником нацију, нити икога обавезује на идентитет који му је стран. Бивши ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић је то сликовито објашњавао поређењем са именом државе Црне Горе (али и Њемачке, Француске и сл.) које јесте добило значење националног имена (постоје наиме грађани који се национално изјашњавају као Црногорци и тачка.) али које не забрањује становницима те државе да се у националном смислу именују и мимо државног имена. Па тако у ЦГ има Срба, Хрвата, Албанаца… као потпуно равноправних грађана са Црногорцима (а у Њемачкој Турака, а у Француској Арапа …).
Има ли икаквог значења за мир у Црној Гори основна истина да православну вјеру није могуће проповједати ни живјети мимо оне лозинке Светог апостола Павла да пред Богом и Његовим спасењем ништа не значе етничке, социјалне па чак ни полне разлике међу људима?
Од каквог утицаја на нашу причу може бити факат да у практичном животу свештенства СПЦ нити један једини обред није условљен питањем о нечијој националној припадности, те да сљедствено томе ничија нација не може бити нити брана нити предност да се уђе у било који храм и да се задовоље било чије духовне потребе, од паљења свијећа, преко индивидуалног стајања у цркви, до учешћа у некој од црквених светих тајни?
Питам се, да ли су ове основне и важеће истине у очима једног националног Црногорца довољна противтежа за очигледне и повремене изливе српског национализма међу вјерницима и свештенством, или треба ићи даље, односно дубље?
Лично сам био свједок, конкретно у Подгорици, Бару, на Цетињу, па и у Никшићу (не знам за друга мјеста и градове) да људи огрнути у државну црногорску заставу, или сватови са црногорским барјаком (оним без тробојке) или са крсташем улазе неометано у храмове СПЦ и бивају дочекани са добродошлицом свештенства.
Треба ли, поред свега овога, правити неку „црногорску“ или „још црногорскију“ цркву унутар постојеће СПЦ или мимо ње па да на овако малом простору и међу тако малим бројем вјерника имамо двије (а онда зашто не и три, четири) црквене организације, или можемо стати сви под један освештани кров? Јер један је био и нашим очевима, и нашим ђедовима и прађедовима..
Лазар Марковић
